Izvor: Danas, 08.Sep.2015, 12:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podeljenost velikih sila
Po ocenama nekih istoričara, Palmerston je bio veoma zainteresovan za svoj imidž kao političara i bio je jedini državnik koji je u to vreme delovao na izrazito moderan način, kao pravi majstor "spinovanja" u svojim odnosima sa štampom.
Tokom tridesetih godina XIX veka Examiner je zastupao poglede bliske Palmerstonovim, pa je stoga čak nazivan "vladinim organom". Podrška njegovog urednika Olbanija Fonblanka je bila tako dragocena da je 1836. godine jedan od ljudi iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Palmerstonove stranke koji je bio zadužen za saradnju sa štampom zadovoljno pisao da Fonblank "izvanredno bije naše bitke". Postavljenjem kojim je prezaduženi Tomas Fonblank sklonjen van domašaja svojih poverilaca, Palmerston je verovatno hteo da zadrži dobru volju njegovog brata Olbanija i potporu koju mu je pružalo njegovo uticajno glasilo, a koja mu je u to vreme, posle pada njegove vlade, bila naročito potrebna.
Fonblank nije žurio da stupi na svoju novu dužnost. Putovao je preko Gibraltara, Malte, Trsta, Beča i Pešte, i u Beograd je stigao tek u aprilu 1842. godine. U britanskom Ministarstvu spoljnih poslova govorilo se da je išao tim zaobilaznim putem kako bi izbegao poverioce, u čemu je sasvim lako moglo biti istine jer bi, da je išao kraćim putem preko Francuske ili Belgije i Nemačke, morao proći kroz neke oblasti u kojima je ranije živeo.
U vreme kada je novi konzul konačno stigao u Srbiju, ona se nalazila u političkom previranju koje je prethodilo dramatičnim promenama - smeni vladara i dinastije. Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1842, Mihailo Obrenović je bio zbačen, a na njegovo mesto izabran je Aleksandar Karađorđević. Velike sile su bile podeljene u vezi s tim događajima. Turska je podržala novoizabranog kneza Aleksandra Karađorđevića, a Rusija je bila protiv njega i vršila je pritisak da se njegov izbor poništi. Austrija je stala uz Rusiju. Položaj novopostavljenog konzula u tim složenim okolnostima nije bio lak, utoliko pre što ni njegovi pretpostavljeni nisu imali jedinstven stav prema zbivanjima u Srbiji. Lord Aberdin, koji je zamenio Palmerstona na položaju ministra spoljnih poslova kada je predsednik vlade postao Robert Pil (1841), razlikovao se od svog prethodnika između ostalog i po tome što je bio pristalica pomirljivije politike prema Rusima. Politika koju je on zastupao išla je neposredno protiv novonastalih prilika u Srbiji. Kada je Rusija postavila zahtev Porti da poništi izbor Aleksandra Karađorđevića za kneza i pozove Vučića i Perišića na odgovornost zbog njihove uloge u svrgavanju Mihaila Obrenovića, turska vlada se oduprla tom pritisku. Rusija je svoj zahtev zasnivala na tvrdnji da su se ustavobranitelji dočepali vlasti nasilnim merama, korupcijom i lažnim izborima. Lord Aberdin je odlučio da u toj novonastaloj situaciji ne podrži Tursku. NJegovo mišljenje je bilo da Britanija, kao sila koja nije neposredno zainteresovana, treba da se povede za Austrijom, koja se graniči sa Srbijom i koje se zbivanja u njoj najviše tiču. U svom stavu u vezi sa ovim pitanjem Aberdin je, bar u prvo vreme, bio sasvim odlučan. V. Zamojski, agent kneza Čartoriskog u Londonu, dobio je zadatak da pokuša da ga pridobije za podršku Aleksandru Karađorđeviću, ali u tome nije imao nikakvog uspeha. Aberdin, javljao je on u leto 1843, "ima poverenja u Austriju, voli je i u njoj vidi spas. Dalje od toga, on ne vidi ništa."
U skladu s takvom Aberdinovom politikom, u Fonblankovim izveštajima iz prvih meseci njegove konzulske službe u Beogradu naglasak je na pričama o korupciji, teroru nad pristalicama staroga kneza, držanju političkih protivnika u dubokim jamama i masovnom izbeglištvu u Zemun.
Neposredni pretpostavljeni novopostavljenog konzula, britanski ambasador u Carigradu ser Stratford Kaning, bio je, međutim, drukčijeg mišljenja. Aberdinov stav bio je u suprotnosti s politikom koju je Kaning dosledno i od samog početka svoje diplomatske karijere vodio u svojim odnosima s Portom. Poznat kao nepomirljiv neprijatelj Rusa, on je smatrao da Britanija treba da podrži Tursku i u ovom slučaju, pa je u tom smislu savetovao svoju vladu. On je smatrao da bi novu srpsku vladu trebalo podstaći da postupa pravedno i humano prema pristalicama prethodnog režima i da se trudi da pridobije podršku javnog mnjenja tako što će pružiti dokaze da uživa podršku velike većine stanovništva Srbije. To što je Aberdin prenebregnuo njegovo mišljenje i zauzeo suprotan stav duboko je pogodilo i ozlojedilo Kaninga, jer je smatrao da se politikom nove vlade, koju je bio obavezan da sprovodi, ostavlja na cedilu tradicionalni saveznik Turska i nanosi velika šteta britanskom ugledu. Svoje lično mišljenje, međutim, Kaning nije izmenio i nastavio je da pruža podršku narodnoj stranci u Srbiji. "Bojim se", žalio se on svom prisnom prijatelju Jozefu Planti u aprilu 1843. godine, "da smo malo nesigurnog mira na ovim prostorima kupili po cenu vlastitog uticaja i nezavisnosti našeg starog prijatelja."
Nastavlja se
