Izvor: Danas, 08.Apr.2015, 11:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podela između Sovjeta i Britanaca
Prema postojećim indicijama navedene odluke su razljutile Staljina koji ih je doživeo kao "udarac u leđa SSSR-u i odlukama u Teheranu".
Sa odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a sovjetska vlada se složila nešto kasnije, 14. decembra 1943. Staljin je iz objektivnih razloga podržao britansku "politiku kompromisa" jer nije bio spreman da zarad jedne revolucije na Balkanu, koju formalno nikada nije priznao, kvari odnose sa Velikom Britanijom. Istovremeno, po svemu sudeći, on nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << verovao u pobedu revolucije bez pomoći sovjetskih oružanih snaga. U tom kontekstu treba gledati i politiku "fifti-fifti" koja je simbolizovala podelu političkog uticaja između Sovjeta i Britanaca. Ipak, odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a ubedljivo su svedočile o snazi NOP-a, stepenu revolucionarnih promena u Jugoslaviji, potrebi da one budu ozakonjene i međunarodno priznate.
Formiranje Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), na čijem je čelu bio J. B. Tito, i uspostavljanje paralelizma vlada označilo je kvalitativno novu istorijsku situaciju kada je u pitanju predstavljanje nove Jugoslavije u svetu. Pojava novog političkog subjekta označila je "otvaranje procesa u kome je jugoslovenska revolucija, izvedena u strateškom okruženju, nastojala da zadobije međunarodno priznanje. U tom procesu J. B. Tito je, svakako, najviše računao na pomoć i podršku SSSR i samog J. V. Staljina. Prvi koraci u vođenju zvanične spoljne politike NKOJ podudarili su se sa trenutkom u kome je Velika Britanija bila prinuđena da politiku "ekvidistance" zameni novom spoljnopolitičkom orijentacijom u Jugoslaviji - "politikom kompromisa". Njenu suštinu činilo je više odrednica - promenjeni odnosi unutar antifašističke koalicije, stanje na jugoslovenskom ratištu, vojna snaga NOP-a, vojna slabost i kompromitovanost pokreta D. Mihailovića, potreba da britanski interesi u posleratnoj Jugoslaviji budu zaštićeni. U takvim okolnostima Britanci su na svog dotadašnjeg štićenika D. Mihailovića počeli da gledaju kao na "teret koji se ne da podneti" i koga se treba u što kraćem roku osloboditi. Drugi deo politike koju je V. Čerčil osmislio i vodio ticao se "omekšavanja" J. B. Tita i jugoslovenskih komunista. Za britansku politiku to je značilo da se političkim sredstvima, uz isticanje vojnog doprinosa i potiskivanje oštre ideološke opredeljenosti kod potencijalno pobedničkog pokreta, zaštite britanski interesi. U nastojanju da Tito odstupi od "levog radikalizma" i prihvati "realpolitiku" V. Čerčil je računao na uticaj koji je na jugoslovenske komuniste imao J. V. Staljin. Ta politička taktika Londona, kojoj se decembra 1943. pridružila i Moskva, postala je okvir unutar koga je NOP započeo borbu za međunarodno priznanje.
U završnim godinama Drugog svetskog rata Sovjetski Savez je na prostoru nekadašnje jugoslovenske države nastavio da vodi realnu politiku. Složenost sovjetske pozicije se ogledala u činjenici da je "realna politika" održavanja dobrih odnosa unutar savezničke koalicije nalagala sovjetskoj vladi da u rešavanju jugoslovenskog pitanja radi saglasno sa Britancima. Drugim rečima, u traženju kompromisa između starog i legitimnog centra vlasti (vlada u emigraciji) i novog političkog subjekta (NKOJ), London i Moskva su, pored svih razlika i sumnji, nastupali zajedničkim snagama, ali je i svaka od sila nastojala da vodi samostalnu politiku i zadobije što povoljnije pozicije. Moskvu su postojeće okolnosti primoravale da tajnim kanalima podržava i instruira KPJ kako se njena politika ne bi sučeljavala sa spoljnopolitičkim interesima SSSR-a, a da javno, braneći načela doslednog antifašizma, afirmiše međunarodnu poziciju NOP-a u njegovoj borbi protiv okupatora. Dosledni i nepokolebljivi antifašizam NOP-a olakšavao je poziciju Sovjetskog Saveza i presudno uticao da njegova podrška bude sasvim legalna. Partizanski pokret je od samog početka rata tražio od Kominterne oružje, ali je sve do 1944. to bila samo lepa želja. Otuda je dolazak sovjetske vojne misije u Vrhovni štab NOVJ februara 1944. dodatno je učvrstio pozicije nove Jugoslavije.
Nastavlja se
