Izvor: Blic, 10.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesme koje večno ostaju
Pesme koje večno ostaju
Bio je nezamislivo omiljen. I kod kolega i kod publike. Važio je za najvećeg boema u istoriji ovdašnje narodne muzike. Uz njegove pesme mnoge lične drame bivale su lakšim. Pevao je samo ono što je proizilazilo iz njega samog. Otuda i 'paradoks': isceljivao je pevajući o tugi, nesrećnim ljubavima...
Pre tri godine doživeo je nesreću usled moždanog udara desna strana i moć govora su mu oduzeti. Mnogi koje je u životu svojom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dobrotom zadužio danas su ga zaboravili.
Ipak, priča koju ćete u nastavcima pročitati nije tužna. Govori o volji i snazi ljubavi. I o radosti zbog onoga (graniči se sa neverovatnim) što su Ranka i Bora postigli u borbi protiv teške bolesti.
Njihov dom u Požarevcu jeste mesto velike pobede. I trebalo bi da ostane upamćeno barem kao Kvakine najlepše pesme.
Mamooo! Mamo 'ajmo…'', Bora zove svoju ženu da nam zajedno pokažu veliki uspeh nakon trogodišnjeg zajedničkog truda kako Kvaka hoda!
''Bravo Kvaka!'', malim dvorištem odjekuje aplauz ekipe ''Blica''. On se ponosno smeška, a oči mu sijaju kao nekada davno, u prepunim salama i kafanama.
U skromnom, čistom i toplom domu puno je ljubavi. ''Ne bih ja mog Boru menjala nizašta na svetu. Ja za njega živim. Nek mi je živ i zdrav, dok on živi živa sam i ja. Volela bih da potpuno ozdravi, da može sam, ovako zavisi od mene. Ja ga kupam, oblačim... Ljubav moja! Nije mi teško, taman posla. Ali uspećemo. Jel da ljubavi moja?!''
''Uspećemo… Maamo...!''
''E sunce moje. Čujete li kako sve bolje govori?!''
Upoznali su se pre 20 godina u Sarajevu. Ranka je imala 25 godina, Bora 22 više od nje. On veliki pevač, a ona njegova obožavateljka. Na prvi pogled rodila se velika ljubav, prolazila kroz brojna iskušenja, ali i danas traje.
''Borina bolest nas je još više zbližila. Znate li šta mi kaže pre neki dan:'Mamo, tek mi se sada sviđaš!', govori lepa Sarajka toplo gledajući u svog Boru.
''Sreća je moja što imam nju'', poverava nam se Kvaka, a Ranka dodaje:''E, ljubavi moja, šta smo sve zajedno prošli i prebrodili, ali nikada se ne bih menjala za neki drugi život.''
Bora, kao dobar domaćin (onom zdravom rukom sipa nam piće i insistira da ostanemo na večeri) pristaje da se zbog gostiju pusti njegov CD. ''Na pola puta mi smo stali, sreće nismo ni imali, bogatašu su te dali. Rastala se jednog dana, ispod grana jorgovana lepotica od sirotana'', pevamo svi zajedno, 'peva' i Kvaka, i to prvi put posle nesreće!
A ima li Bora želju da, jednom, zapeva i pred publikom?
''Voleo bih. Voleo bih, al' ne mogu. Još ne mogu.''
Poklanja nam kompilaciju svojih najvećih hitova: ''Pesme koje večno ostaju'' i to sa posvetom! Kvaka posle tri godine prvi put piše. Doduše levom rukom i uz veliki napor ali piše! Obećava nam i to da ćemo, kad sledeće godine, u vreme grožđa, dođemo, ići svi zajedno u kafanu da nam Kvaka, onako za svoju dušu zapeva nešto.
''Hvala na poseti i dođite nam opet da probate naše grožđe, pravo, neprskano!'', srdačno nas ispraćaju iz doma gde volja i ljubav čine čuda. Odlazimo ispunjeni nekom jedinstvenom toplinom koju, valjda, samo ovakav Tandem može da izazove. KRAJ SIMONIDA MILOJKOVIĆ
Reporter 'Blica' u domu Ranke i Bore Spužića Kvake:
Tandem jači od života
