Izvor: Blic, 06.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pentagon i kučići pod anestezijom
Pentagon i kučići pod anestezijom
Životni put Kolina Pauela predstavlja amarički nacionalni mit. Rođen je 5. aprila 1937. godine u Njujorku, školu rezervnih oficira započinje tokom studija geologije na državnom univerzitetu, nakon čega se opredeljuje za vojnu karijeru. Učestvuje u Vijetnamskom ratu, a potom postaje najmlađi general američke vojske i najmlađi načelnik generalštaba 1989. godine. Prvi je Afroamerikanac na ovom položaju u istoriji Amerike. Jedan je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od arhitekata Pustinjske oluje, a danas je državni sekretar. Donosimo najzanimljivje fragmente iz biografije Pauela Kolina koju je napisao majstor ovog žanra Džozef E. Persiko, a objavila beogradska izdavačka kuća BMG.
Neke stvari se ne rade. Ne pljuje se u vetar. Konj se ne zajaši sa desne strane. Brodovi ne plove kopnom. Tenkisti nikad ne dozvole da im se cev zabode u tlo, niti ostaju bez benzina. Pešadijska legenda kaže da će tenkista pre da napuni rezervoar urinom nego da bude uhvaćen kako nije napunio rezervoar. Tenkisti takođe dižu tenkovsku cev pre, a ne posle nagiba.
Vodnik me je pogledao strpljivo i umorno. 'Ser, moraćemo da napravimo prekid i proverimo cev.' Na sreću, cev nije bila savijena. Obrisali smo je topovskom četkom i krenuli dalje. Trećeg puta sam ciljao u metu i kvalifikovao se za tenkovskog nišandžiju.
Naravno da nisam previše verovao u svoje tenkovske sposobnosti. Tenkovska posada koja daje instrukcije generalu nije baš uobičajeni tim. Podučavali su me nišandžija, punjač i vozač. Sa najvećim uživanjem sam ukrasio sto svojom ekspertskom značkom. Malo je iskustava u životu tako uzbuđujuća kao vožnja od 30 km na sat u pedeset tona gvožđa.Pokušali smo da izračunamo koliko municije mora da ispali tenkovska posada da bi se smatrala uspešnom. Ono što smo znali bilo je da Sovjeti u vojnim vežbama ispaljuju jednu desetinu od onoga što potroše američki tenkovi. Trošak je bio ogroman. Svaki put kad tenk opali, to poreske obveznike košta od 200 do 1000$ , u zavisnosti od toga koja je vrsta municije ispaljena. U proseku je tenkovska posada trošila oko sto komada municije godišnje. Armijski tehničari su napravili simulatore, koji bi omogućili posadama da vežbaju bez upotrebe žive municije. Za vežbe su korišćene i video-igre. Želeli smo da otkrijemo u čemu je tajna maksimalnog uspeha, koja je to kombinacija vežbi ispaljivanja prave municije i simuliranja na simulatorima. Jednom bataljonu data je maksimalna količina municije. Sledeći bataljon dobio je manje municije. Bataljon posle njega dobio je još manje municije, ali više vežbanja na simulatorima. Zatim je izvršen test. Ovako različito pripremljenim bataljonima data je ista količina municije i trebalo je proveriti koji je bataljon najbolji. Ispalo je da su najuspešniji bataljoni oni sa najboljim komandirima. Dobar komandir može svojim ljudima dati motivaciju pod bilo kojim uslovima. Njihov pobednički nastup bio je: 'Pobedićemo čak i ako dobijemo samo jednu granatu'. Tehnološke inovacije jesu promenile stvari na bolje. Ali ne treba izgubiti iz vida da je ljudski faktor, a naročito daroviti komandiri, ono što čini uspešnu jedinicu. Ja to volim da kažem na sledeći način: komandovanje je umetnost postizanja za nijansu više od onoga što nauka smatra mogućim.
Već prvih dana na novom poslu dobio sam rane lekcije. Kada sam 26. jula 1983. godine stigao na posao u 6.30., pregledao sam 'Prvu pticu', jutarnji informator Pentagona o vestima iz prethodne noći. Zapao mi je za oko jedan isečak iz Vašington Posta, koji kaže da je Mornarica u Betezda bolinici u Merilendu osnovala 'Laboratoriju za rane', u kojoj će se obučavati studenti medicine da obrađuju rane zadobijene na bojnom polju. Vežbaće se na psima, koji su prvobitno stavljeni pod anesteziju, a zatim upucani. Alarm mi je zazvonio u glavi. Video sam Amerikance kako shvataju da su njihovi Lesi i Snupi žrtvovani za vojne eksperimente. Pozvao sam svog dvojnika u kabinetu sekretara mornarice, kapetana Pola Dejvida Milera. Rekao sam mu da će sekretar Veinberger želeti da sazna zašto se to radi. Pol mi je odgovorio da u to doba nikoga nema u Betezdi.'Javiću ti se kasnije,' rekao je. Ja sam mu odgovorio da je bolje da mi nešto već sada kaže, jer će Vajnberger stići svakog trenutka. Veliki događaj toga dana bio je glasanje o MX projektilima, pa je sekretar imao od ranog jutra zakazane intervjue sa sve tri TV mreže.
Nisam još ni spustio slušalicu do kraja, kada je Vajnberger ušao na vrata. Njegove prve reči su bile: 'Šta je ovo sa ubijanjem malih kučića?' Sam Vajnberger imao je Lesija.
'Ser,' pokušao sam da objasnim, 'važno je za borbene situacije marinaca...''Zaustavite to,' rekao je.
'Ser, ova vrsta medicinskog istraživanja pomaže...'
'Kažite mornarici da je gotovo. Program je otkazan. Neće ni da razmatraju. Da li je to jasno?' nastaviće se
