Izvor: Blic, 22.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patnja, bol, svađe, a opet se drogira
Patnja, bol, svađe, a opet se drogira
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osamnaest godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Majka je poražena što, kako kaže, 'lekari narkomane otpisuju u startu':
- Ne sme da ne bude njihov 'slučaj' kad napusti bolnicu. Treba da su mi uvek otvorena vrata lekara i socijalnog radnika, ili ustanove gde ću ispričati kako se moj sin ovih dana ponaša i dobiti savet za odnos prema njemu. Ja sam se borila nasumice, po osećanju. Bila sam u vezi i sa roditeljima narkomana. Više nisam. Doživela sam mnoge neprijatnosti - od prikrivanja sopstvenog deteta, do optuživanja mog sina od strane onih čije je dete zapravo njega ufiksalo. Nema veze, i moj sin je ufiksao nekog drugog. Nisam htela gloženje, nego saradnju. Molila sam ih da nas deset odemo predsedniku opštine i zahtevamo da nas primi. Nisu hteli. Stid ih, šta li... Ni moj muž nije preterano angažovan. Radi kao direktor u jednom preduzeću. Učiniće sve što od njega zahtevam, ali nema inicijative. Tate su inače po strani...
- Moj sin celu svoju platu daje za drogu. Zanemarljivo je sebi kupovao u ove tri godine, premda voli da se lepo obuče... Kad ostavi drogu, žestoko pije dva-tri dana, a onda joj se opet vraća. Treba to seći u korenu. Kad uzme maha, vrlo je teško... On ima veoma dobru dušu, bolju nego stariji sin, ali šta vredi kad je stao na taj ludi kamen... Svi koji, navodno, traže jak motiv da bi ostavili drogu, neće ga naći - tvrdi majka, a potom sumnja:
- Verovatno mi ne shvatamo šta je to. Ako on već zna da je prošao samo kroz patnju, bol, jad, svađe, a opet se drogira, onda...
Dok sin odgovara na telefonske pozive (majka napamet zna njegovu 'dnevnu šemu' - s kim će se čuti i sresti), ona šapuće: 'Nemate pojma koliko su povezani tim zlom!'
Zatim nam prilazi mladić i kaže: 'Eto, ona se bori. Ne može mi pomoći. Ni ja, koji živim sve to, ne znam kako bih sutra pomogao svom detetu...' Onda se zamislio i dodao: 'Izlečio bih ga... Sigurno...'
- Sa drugaricom iz detinjstva - daje mati primer nepoverenja i predrasude - razgovarala sam dva sata kad mi je došla u goste, i prećutala mi je ono što ja svugde otvoreno govorim - da joj je sin narkoman... Eto, vi pišete o tome. Na debeo zid ste se namerili...
- Iz hitne pomoći vam neće doći ako kažete da se radi o narkomanu.
Zatim se mladić, pomirljivije nego u početku, pozdravio s nama i izišao van.
- Već ga je drmnulo - kaže majka. - Danas će doći ufiksan... Zakon za narkomane mora da postoji. Prisilno lečenje. Zatim, male su kazne za rasturače i proizvođače droge. Iživljavala bih se nad njima, za svu decu sveta.
Zvoni telefon. Majka razgovara s nekim.
- Narkoman - kaže pošto je spustila slušalicu. - U njegovom notesu nema imena, sve nadimci...
- Jeste, društvo je krivo - nastavlja. - Kažu: 'Ne brineš.' Morala sam raditi. Gde je škola? Gde su sekcije, dok sam ja na poslu? Danas, kad su odrasli, imaju kafiće, gotovo jedino kafiće. A ne znate kako je teško majci kad vidi svoje dete drogirano, nemoćno da prst pomeri... Nikada me niko iz škole nije pozvao da kaže: 'Vaš sin se drogira.' Prva dva meseca nisam znala, jer je bio plivač, pa je ionako često dolazio kući iscrpljen. Sve majke bi trebalo da umeju prepoznati narkomana, evo, recimo, po tome što ne jede, ne spava, zapostavlja obaveze, izgleda pijano... A kako je to dobro dete bilo! Uljudan, lepo vaspitan. Toliko mi puta dođe - priča dok joj ponovo naviru suze - da otrujem i njega i sebe. Više nemam snage. Išla sam, plaćala taksi do Rume, udarila mu pena na usta, da ga spasem, donesem heptanon. Pomoć drugih tražila sam punih sedam godina, a onda odustala. Sad se sama za njega borim, da mi je živ još koji dan, da ga gledam, operem mu, spremim... nastaviće se
