Izvor: Blic, 31.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paraziti, budale i božji tim
Paraziti, budale i božji tim
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
U 1985. godini, 'Međunarodna hrišćanska pomoć” (ICA – International Christian Aid), velika američka dobrotvorna organizacija, bila je optužena od strane funkcionera Ujedinjenih nacija i Stejt departmenta da nije poslala ni jedan jedini cent u Etiopiju od 18 miliona dolara koje je prikupila za borbu protiv gladi u toj afričkoj zemlji. 'Međunarodna hrišćanska pomoć” odbacuje takve optužbe. Prema njenim internim računima, 28% dohotka potrošeno je na akcije prikupljanja pomoći i na administraciju u Sjedinjenim Američkim Državama, a sav ostatak, to jest, 72% poslat je u Treći svet. Međutim, preispitivanje aktivnosti ove agencije koje je sproveo 'Biro za bolje poslovanje”, još pre nego što su na račun agencije stigle optužbe, demantovalo je njenu odbranu. Detaljna analiza rashoda 'Međunarodne hrišćanske pomoći” u 1983. godini, pokazala je da je samo 41% prihoda agencije u toj godini otišlo na finansiranje aktivnosti koje su pominjane tokom akcija prikupljanja pomoći. Sličan primer je i međunarodna dobrotvorna organizacija 'Prioritet Jedan” (Priority One International) sa sedištem u Dalasu: u jednoj godini poslala je krajnjim korisnicima na ime pomoći samo 18 centi od svakog dolara koji je dobila kao donaciju.
Srećom, humanitarne delatnosti nisu uvek poslednje utočište prevaranata. Podaci Fondacije za dobrovoljnu pomoć pokazuju da je 21 najznačajnija britanska dobrovoljna agencija trošila na opšte troškove, administraciju i akcije prikupljanja pomoći samo oko 10 penija od svake funte koju je dobila na ime pomoći. 'Pomoć muzičara” (Band Aid), organizacija koja je bila posebno uspešna tokom etiopske gladi 1984–85 godine, uspela je da sopstvene troškove svede na 7 penija na svakih 100 primljenih funti. Agencija 'Rat protiv gladi”, čiji je direktor Džordž Galovej oktobra 1986. godine optužen da je za 18 meseci utrošio 20.000 funti odsedajući u luksuznim hotelima, u stvari, potrošila je samo 1,7% dohotka svoje agencije na administraciju i akcije prikupljanja pomoći u 1984/85. godini. SCF (Save the Children Fund), sa troškovima od oko 7,42% od ukupne sume prikupljene u istoj godini, navodi: 'Naša je politika da opšte troškove održavamo uvek na nivou ispod 15% od prihoda; želimo da maksimalni prihod znači i maksimalnu pomoć.”
Bez obzira na to da li je pomoć dobrovoljna ili zvanična, da li je prikupljena direktnim i dobrovoljnim donacijama građana ili putem njihovog oporezivanja, zaposleni u agencijama koje se bave raspodeljivanjem pomoći, u svakom slučaju igraju ključnu ulogu na terenu i zato snose ogromnu odgovornost. Njihov je zadatak da pravilno razumeju koje su potrebe ugroženih i da na njih odgovore brzo i kompetentno.
Obično se podrazumeva da oni rade upravo tako: brzo, kompetentno i dobro. Štampa i televizijski izveštaji skloni su da portretiraju humanitarne aktiviste kao neku vrstu svetaca. Neki primaoci humanitarne pomoći, međutim, govore o onima koji su došli da im pomognu sa veoma malo poštovanja i zahvalnosti. Jedan afrički izbeglica nabusito pita: 'Zašto na svaki američki dolar mora da se prikači i 20 Amerikanaca?”
U mnogim nesrećama koje su snašle Treći svet veliki deo novca prikupljenog na ime pomoći potroši se na američke i evropske timove stručnjaka. U jednoj detaljnoj studiji o pomoći izbeglicama u jugoistočnoj Aziji, piše:
'U radu ovakvih agencija, operativni, logistički troškovi i stavka, razno' su ogromni i gotovo se ne mogu raščlaniti. Svaka agencija ih obračunava drugačije. U njih su uključeni i poprilični iznosi za plate zaposlenih. Međunarodna komisija Crvenog krsta odlično tretira svoje službenike. U Pnom Penu gotovo sva hrana za njih bila je uvožena iz Evrope; u Tajlandu se personal Ujedinjenih nacija konstantno žalio da Švajcarci sa njihovim klimatizovanim automobilima i vikendima koje provode na plaži, žive bolje od svih.
nastaviće se
