Izvor: BKTV News, 03.Jan.2017, 22:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Život je film
Mislim da se u šestom razredu osnovne škole, nastavnica koja mi je predavala srpski jezik zvala, Nadežda Babović, ona nam je neprestano zadavala za lektiru pripovetke kojim smo morali da odredimo temu i ideju.
Na kraju školske godine se ispostavilo da tema u svim pričama bila – ljubav majke prema svojoj deci, a ideja je, takođe, bila identična – ljubav majke prema svojoj deci je besmrtna i neuništiva. Valjda je to bila tzv. metodska jedinica iz koje sam naučio veoma >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << važnu stvar koju sam imao u vidu u svom potonjem scenarističkom radu, a to je činjenica da ideja proizilazi iz teme, a da je svako umetničko delo realizacija ideje koja je samo stav, odnos, prema temi. Ta formalna spoznaja mi je potisnula snagu bazične poruke o besmtnosti i neuništvosti majčinske ljubavi prema detetu. Kraj upravo protekle, 2016. godine je tu temu i ideju plasirao na najekspresivniji i najvišeznačniji način.
Za, samo dva dana su otišle iz ove dimenzije, najpre, Keri Fišer (Princeza Leia Organa, „Ratovi zvezda“, 77. –itd.), 27. 12. po gregorijanskom kalendaru, tik po njihovom Božiću, a dan za njom je, presvisnuvši od tuge, nakon, moždanog udara, otišla i njena majka, legendarna holivudska zvezda, Debi Rejnolds (Keti Seldn – „Pevajmo na kiši“, 52.). Majka i kćerka su otišle iste godine kada je u Kanu prikazan dokumentarac o njihovom odnosu, „Bright Lights Starring Carrie Fisher and Debbie Reynolds.
Da artificijelnost ovog životnog performansa bude jasnija, Keri Fišer je umrla je u medicinskom centru, Ronald Regan. A Regan je, pored svega znanog i tvorac američkog kosmičkog projekta, „Ratovi zvezda“. Ovaj tragedijski sklop deluje kao ekranizacija neke holivudske sage namenjene epifanijskoj dimenziji ideje o bezgraničnoj majčinskoj ljubavi. Ono što je fascinirajuće u ovom životnom događaju je to da je on u svakom drugom pogledu izvan tragičnog životnog fakta, apsolutno u mitskim kordinatama.
Pre svega, Keri Fišer je, pored toga što je stvarna kćerka, dvaju grandioznih zvezda, majke, Debi Rejnolds i oca Edi Fišera, zaista, besmrtna jer je već dovoljno puta multiplikovana u svim digitalnim i 3 D i inim dimenzijama... Princeza Organa, u izvorniku, okružena mnogim muškarcima koji pripadaju različitim prostorno-vremenskim fikcionalnim, arealnim, okultnim i irealnim dimenzijama. Mada je, Keri Fišer, slično majci koja je određena, brendovana, Donenovim (i Kelijevim, naravno) remek – delom, „Pevajmo na kiši“, iskazala svoju kreativnost i u drugim filmovima( 90 kredita) takođe, izvan glume, kao pisac i producent i na mnoge druge načine, analogno majci koja ce otići dan posle nje, ona će da ostane u večnosti kao princeza Leia Organa, kao što će Debi Rejnolds, nezaboravna Keti Seldn, u „Pevajmo na kiši“, medijski prerasti u majku Princeze Organe.
Kada je, svojevremeno, kao sredovečni filmski kritičar, početnik, jedan ovdašnji novinar, nazvao, pogrdno to intonirajući, Lukasove „Ratove zvezda“, celofanskim pakovanjem, on u svojoj narogušenosti nije razumeo dalekosežnost te formulacije. Jer, kao što je govorio Varhola, u Holivudu je sve plastično, „plastična je i moja hrana...!“ – pevali su plastični Idoli, a u Hladnokrvnom kažnjeniku, Stjuarta Rozenberga se čuje pesmica, „Baš me briga za kišu i sneg dok je uz mene moj plastični Isus...“) odatle dolazi naziv za film „Plastični Isus“ zbog kojeg u realističkom zatvoru, plastičnog maršala utamničen filmski reditelj, Lazar Stojanović. Celofan i plastika su artificijelni materijali čije su, kao je govorio pokojni Eko, denotacije i konotacije premise za nadolazeći virtuelni svet kojim će potpuno da bude zbrisana naša subjektivna projekcija trodimenzionalne stvarnosti. U tom novom svetu svakojakih naizmeničnih projekcija, zahvaljujući geniju Džordža Lukasa, Keri Fišer će i dalje da bude nosač, otelovljenje lika Princeze Organe, princeze Erosa, naspram muškaraca kao raznolikih nosača Tanatosa.
Ali, nje ne bi bilo da nije bilo njene majke, Debi Rejnolds, glumice, plesačice, pevačice, kao što ne bi bilo ni Džordža Lukasa da nije bilo Stenli Donena koji je još pedesetih radio ekstra – artificijelne filmove u čijoj se koreografiji i kinesteziji sintetisao duh Bazbija Berklija, Prestona Stardžesa i Alfreda Hičkoka. Kada se tome dodaju, Hoks, Ford, Kurosava i Leni Rifenštal, stiže se do Lukasa, „Ratova zvezda“ i nadvremenske, holivudske princeze, Keri Fišer koja je otišla, dan pre svoje majke, sa ovog sveta da ne bi smetala vlastitoj slavi. U tome je magija Holivuda i okrutnost nadolazećih totalitarnih medija.
