Izvor: BKTV News, 14.Mar.2017, 20:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Vojska u senci
Sinoć je u Beogradu, kao jednoj od najvažnijih evropskih prestonica, prikazana restaurisana verzija Melvilovog potresnog remek – dela, „Vojska u senci“. Beograd je jedan od prva tri ili četiri grada u kojim je prikazan ovaj film, iz razumljivih razloga. Način na koji su, pod nemačkom okupacijom, delovali ilegalci Jugoslovenske vojske pod komandom generala Mihailovića, interpolirani među agente Nedićeve okupacione uprave, kao primer pionirskog otpora gestapou, bio je u izvesnom smislu >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << uzorit Francuskom pokretu otpora koji je početkom četrdesetih brojao nešto oko 6oo ljudi.
U dvorani Kinoteke, u Uzun Mirovoj, na projekciji je bila šačica ljudi, nisam video nikog od filmskih radnika ili nosilaca svakojakih francuskih odlikovanja.
Žan Pjer-Melvil, i sam član Francuskog Pokreta otpora, moglo bi da se kaže militantni antifašista, radio je ovaj film pri kraju karijere (1969.) verovatno kao najličniji projekat iako su njegovi filmovi, npr. „Samuraj“ ili „Drugi dah“ ili „Dvojica na Menhetnu“, po pravilu veoma subjektivno intonirani. „Moja je istina uglavnom subjektivna i nema nikakve veze sa pravom istinom“, govorio je Melvil, a tu misao bi trebalo dostaviti svim prvoborcima i memoarcima svakojakih istorijskih događaja.
Da bi se razumela „Vojska u senci“ (pored toga što mora da se gleda) trebalo bi da se ima u vidu nešto što je Jugoslovenima koji su iz rata izašli pod komunističkim ideološkim zvonom potpuno nerazumljivo. Ali, pokušaću da objasnim. Sam Melvil, u početku vojni francuski agent, a zatim aktivni borac, pod De Golom, potom u konspiraciji, bio je štičenik Vrelikog majstora, Žana Koktoa koji je tokom rata izvukao iz nemačkog logora, velikog francuskog glumca Žana Mitrija koji je bio u Pokretu otpora. Kako je Kokto bio frendli sa omiljenim Hitlerovim skulptorom Brekerom koji se palio na Mareov stas, glumac je zbog poziranja pušten na slobodu. Melvil je svoj drugi celovečernji film, "Les Enfants Terribles", radio po romanu Žana Koktoa. Ali, njegov je prvi film, celovečernji, "Le silence de la mer", rađen već, 47. posvećen nemačkoj duhovnoj snazi. On se, skoro pa kao Šarl Moras, divio germaskom geniju. Uostalom kao što je Hičkok predočavao, samo značaj negativca može da predoči dimenziju pozitivne energije.
Film, „Vojska u senci“ svojim prvim kadrom, verovatno najfascinantnijim otvaranjem jednog evropskog filma, demonstrira silu Vermahta. Iako je postojala zakonska klauzula da niko posle rata, u nemačkoj uniformi ne sme da se primakne Jelisejskim poljima, Melvil je 1969. uspeo da snimi nemački pobednički, okupacioni marš pred Triumfalnom kapijom. Strahotu tog vagnerijanskog prizora sirealistički retušira činjenica da je Melvil, za tonsku filmsku špaltu, iskoristio snimak originalnih nemačkih koraka marša. Ako se tome doda da je za konsultanta u tom kadru imao nemačkog veterana koji je učestvovao u toj operaciji, onda ćemo se suočiti sa kriterijumima jedne civilizacije koja nama, u zemlji u kojoj su prikazivali, „Otpisani“, nije dokučiva. Istini za volju, nasuprot somnabuliji „Otpisanih“, Živojin Pavlović je slično Melvilu, pri kraju karijere radio film prema Zupanovom romanu, „Vidimo se u budućem ratu“, gde je, sledeći Zupanovu vokaciju, koliko hemingvejovsku toliko i jingerovsku, aludirao na jednu ratničku etiku od koje smo sve udaljeniji i udaljeniji. A, samo taj etos koji vaga ideju nacije i rodoljublja odvajajući ih od bilo kakvog šovinizma, samo takav etos koji respektuje viteške kodove može da dosegne do najdublje samokritike. „Vojsku u senci“, film u kojem ginu svi protagonisti jer se nikakv Pokret otpora u Evropi nije mogao da suprotstavi monstruoznoj snazi i tehnici gestapoa, bilo bi neophodno, kao oblik pacifikacije, prikazivati svim onim ljubiteljima raznih otpisanih i raznih Valtera, e da bi shvatili šta znači Evropa kojoj teže ili od koje beže. Naravno, i Nedićevim tužiocima. Ali, uprkos svemu, uprkos brutalnom defetizmu, „Vojska u senci“ je prevashodno grandiozno filmsko, umetničko delo, jedan od najreprezentativnijih evropskih ratnih filmova. U tom smislu pripada istom nizu kao i „Sa verom u Boga“, Mihaila Al. Popovića, srpskog pionira filma koji je uzalud obučavao Titove diletante, filmskom zanatu i ideji filma.
Kao što je Popovićev film krucijalan za razumevanje srpske sudbine u Evropi, isto je tako Melvilov film neophodan da se razume pozicija Francuske, pozicija Pariza između Londona i Berlina. Kao što nema Pariza bez Marselja, tako nema ni Srbije bez mediterana. U apsolutnom beznađu filmske dokumentarističke atmosfere, u „Vojsci u senci“ dok junaci bauljaju od jednog do drugog logora ili zatvora kao neki dašak slobode dopire svetlost Marselja. Dok Lina Venturu na početku filma uvode u logor kažu mu da će ga smestiti u bolju ćeliju jer je logor spreman za Nemce pošto se očekivalo više Nemaca(sic!) imaju i ćelije za oficire. Ta scena ide tik posle onog uvodnog kadra u kojem Nemci ispred Trijumfalne kapije porobljuju Francusku. U jednoj od narednih logoraških scena Ventura u šetnji nabraja porobljene nacije među kojima su i Poljaci i Jevreji i Rumuni, a jedino se iz off-a kao omaž nama čuje srpski glas odlično akcentovan, „ovde je strašno hladno“, neko kaže nekom.
Taj omaž Jugoslovenima, u hladno praznoj Sali Jugoslovenske kinoteke, zvučao je jezovito.
A, o evropskoj jezi i jeste reč u ovom ingenioznom filmu, Žan-Pjer Melvila, verovatno najvećeg evropskog autora žanrovskih filmova.
