Izvor: BKTV News, 08.Jan.2017, 19:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Više od pobede
Malo je zemalja u Evropi koje su u svojoj (savremenoj) istoriji doživele takvu brutalnu diskvalifikaciju kao što je to Srbija.
Malo je naroda koji su kao Srbi, bez krivice krivi, morali da preuzmu kompletnu odgovornost za jedan rat u kojem su izgubili više nego bilo ko drugi.
Jedna je decenija, krajem prošlog milenijuma, od Srba, u evro-američkim razmerama, napravila strašila. Srbija, kao teritorija i Srbi, kao narod, identifikovani su sa svim mogućim krivicama, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << apsolutno giltizovani. Ma kako su naše državne uprave, od prelomne 2000-te godine na ovamo nastojale da, u nekoj meri, prihvatajući sve i svašta, promene sliku o Srbiji i Srbima, mnogi geo-politički faktori utiču na to da se ta slika veoma teško popravlja.
Pajkićologija: Život je film
U takvim okolnostima, sami protivu svih, permanentno opterećeni svakojakim polu-propisima i pratećim provokacijama, takmiče se srpski sportisti, nadmećući se u sportskim veštinama sa predstavnicima najrazvijenijih država koje su nam po pravilu uvodile sankcije, čiji su srodnici učestvovali u bombardovanju Srbije, trovanju i ubijanju Srba, gušenju srbstva i našeg nacionalnog identiteta.
Naspram svih tih i takvih akcija, naši, srpski sportisti svojom borbenošću i svojim pobedama, svih ovih godina, uspevaju da srpska znamenja, srpsku himnu i srpsku zastavu, održe na svetskom nivou. Oni svojim pobedama, svojim fantastičnim trijumfima, uspevaju vascelom srpskom narodu, od Srbije i Srpske pa dalje širom rasejanja, da vrate osećaj nacionalne pripadnosti, da povrate elementarni dignitet i da rehabilituju decenijama zagušivano rodoljublje. Da im povrate osećaj vere, vere u vlastitu naciju i vlastitu državu, da im povrate veru u sebe.
To osećanje vere je sada doživelo jedno mitsko prepoznavanje u kojem su sekularni sportski uspesi prerasli u sakralnu dimenziju.
Najpre su započeli srpski košarkaši, sa svojim profesionalnim saputnicima, najpre je, na Badnje veče, Zvezda u Litvaniji demolirala košarkaše, tako dugo za nju nepobedivog Žalgirisa, zaokružujući svoju bisernu, zvezdanu, kolajnu, u koju su nanizani poraženi šampioni, Makabi, Real, CSKA, sve sa našim Teodosićem. A, onda, nakon srećne Badnje večeri koju Srbi nisu mogli da tihuju jer su bili u nacionalnom, pobedničkom zanosu, stiže jedan ledeni Božić, ali se Hristos rodi u vrelini srpskih srca. Đoković u Dohi superiorno pobeđuje škotskog Marija kojem ništa nije moglo da pomogne u meču protiv, de facto, najboljeg tenisera na planeti koji će, šireći srpsko ime i srpsku slavu, uskoro i neminovno da tu poziciju i de jure potvrdi. Iako su svakojake političke i socijalne, para-normalne i alternativne, okolnosti otežavale i dekoncentrisale naše šaampione, oni su uspeli da pravoslavnoj Srbiji, mimo sreće koju su doneli svim ljudima dobre volje i dobrog sportskog ukusa, otvore kao u nekom režiranom srednjevekovnom ritualu, dveri jedne godine u kojoj bi, držeći se njihovog belega, Srbija mogla da krene stazom rehabilitacije vlastitih vrdnosti. Ne samo u sportu, ne samo u fizičkoj kulturi nego u sveopštoj, od umetnosti i nauke do najteže pruge, do unutrašnje i spoljne politike.
Pajkićologija: Bora Ćosić ili paradoksi Titoizma
Ali, čekajući napredak u svim tim oblastima, kao i u našem svakodnevnom životu, dopušteno nam je da, bez padanja u pagansku idolatriju, u ovom slavljeničkom januaru, u svojim srcima nosimo radost zbog šampionske Zvezde (pa makar i navijali za Partizan) i Đokovića koji još duge neće da ima bilo kakvu alternativu.
Uskliknimo radosno - Mir Božji, Hristos se rodi... A Srbi šampioni!
