Izvor: BKTV News, 06.Mar.2017, 20:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Plastični Isus i ništa više
Prvom polovinom sedamdesetih sam u Studenskom kulturnom centru upoznao dvojicu, da kažem srpskih, umetnika neposredno po isteku njihove robije u komunističkim kazamatima. Jedan je, Vladimir Jovanović – Vlaja, po mom sudu, najznačajniji srpski slikar pop-artističke provenijencije, a drugi, Laza Stojanović, filmski reditelj.
Vlaja je utamničen zbog marihuana – skandala i sada, konsekventno, živi u Amsterdamu. Laza Stojanović je, kako glase službene notice, preminuo >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << pre neki dan, 4. marta po gregorijanskom kalendaru. On je bio suđen i osuđen zbog studentskog, de facto, nezavršenog filma, „Plastični Isus“. Mada je već, za Titove strahovlade, bilo osuđivanih filmova, npr. „Grad“ i „Ciguli miguli“, Lazar Stojanović je jedini filmski režiser koji je zbog svog umetničkog dela proveo prema presudi izvesno vreme u zatvoru. Kada sam ih upoznao, imao sam nešto preko dvadeset godina, kod obojice me je fascinirala jedna superiorna smirenost, odmerenost u komunikaciji i jedan poseban građanski, valjda se sada kaže, civilni, šlif, atipičan za samoupravljačku epohu. To mi se veoma dopalo tako ko da sam posle sa obojicom sarađivao na različite načine. Vlaji sam pravio prvu izložbu u SKC-u, prvu posle zatvora, uz koju smo pokrenuli i njegov kult – magazin, „Izgled“. Za Lazu Stojanovića sam ćuo kada sam 71. upisao dramaturgiju na Akademiji, u Knez Mihailovoj, ona će nešto posle da bude transformisana u fakultet, sledom događaja koje je pokrenuo slučaj filma „Plastični Isus“. Te, 71. pa do 72. do arestiranja Stojanovića, po faksu se samo šuškalo o filmu, „Plasični Isus“. A, onda je došlo do dramatičnog preokreta za koji je bio isključivo odgovoran režiser. Iako je producent, Frz, tačnije udbin komesar za kinematografiju, Duško Perković, čija je desna ruka bio, Filip David, odlučio da filmski negativ pričeka u fundusu dok se tzv. situacija ne promeni (tako mi je pričao sam Perković, Žiki Pavloviću i meni), Laza Stojanović je u jednom alkoholnom transu, u vojsci, svom MPV, oficiru, Vuku Obradoviću, po njegovoj blagoj distanci od Tita, saopštio da je napravio film u kom se obračunao sa Titovim totalitarizmom. Smesta su kosovci upali na Akademiju, Lazin stan i Frz i tamo zaplenili traku, a Lazu su sustigle lisičine. Sve to je Saši Radojeviću i meni ispričao Laza Stojanović dok smo tri – ili četiri noći razgovarali s njim, u Ivankovaćkoj, za knjigu, „Plastični Isus“. Kasete, mini-kasete, na kojim je snimljen taj razgovor smo predali pokojnom Dinku Tucakoviću, da budu skinute u Kinoteci. Nikada nisu skinute, ali su nestale, kao što je posle nestao i filmski negativ „Plastčnog Isusa“.
Kada smo posle, Isidora i ja, sredinom devedestih, proveli nekoliko noći u razgovorima sa Lazom, o svemu, svačemu i ničemu, on je visokom skrupuloznošću razumevao razloge nestanka tih kaseta. Mi, smo, s njim, kontaktirali jer smo imali ideju da bi on, kao paroksistički liberal, jedini smeo da režira naš proskribovani pozorišni komad, „Ljotić“... I on je stvarno bio zainteresovan mada ga je potonji lider Jula, Ljubiša Ristić, odgovarao. Mi smo cenili da je Laza jedan od poslednjih ljudi na kulturnoj sceni s kojim se može transideološki komunicirati. I to je, do neke mere, išlo, a onda su ga internacionalni zadaci gurnuli dalje, u amok.
Sam, „Plastični Isus“ bi mogao da se smatra simpatičnim postmodernističkim komadom da u osnovi nije bogoborački. No, tu komponentu niko nije razmatrao, Crkva je tih godina „tihovala“, u Knez Mihailovoj se, uprkos blizini Saborne crkve, nije mogao da sretne sveštenik u mantiji, u toku je bilo isključivo post-šezdesetosmaško natezanje između boljševika i čaršijskih, CIA – menjševika. Sve se, dakle, svelo na Tita i zbog nekoliko montažnih prelaza u kojim se akumuliraju kič dimenzije komunističkog, slično nacional – socijalističkom, kulta ličnosti, usledilo je ono što opravdava opasku pokojnog profesora, Ratka Đurovića, da nije u pitanju „Plastični Isus“ nego plastična bomba.
U skladu sa instrukcijama Titovog famoznog Pisma, za kompenzaciju Hrvatskoj posle lipanjskih gibanja, demontiran je srpski liberalizam. Raželovani su, Nikezić, Tepavac i Latinka Perović, a Akademija za pozorište, film, itd. je urnisana. Rasterani su profesori filmske režije, Akademija je nazvana fakultet i prebačena je na Novi Beograd. Sve druge umetničke akademije, iako su takođe postale za kaznu fakulteti, to su odbile. Tu seobu su odbili i Filološki i Filozofski fakultet, samo je škola na kojoj je proizveden, nikada prikazani film, „Plastični Isus“ imala da sluša ono što Tito i Dolanc, narede. Jedan se profesor dramaturgije vajkao da u pesku na Novom Beogradu više niko ne može da demonstrira jer to nijeda prolaznik ne može da vidi.
Gomile studentskih filmova su pregledani, popisani i zabranjeni za prikazivanje, nekoliko generacija, među kojima su bili ultra-talentovani studenti i studentkinje svih smerova, je prestalo da se bavi filmom ili se naprosto prestrojavalo, jedan od najtalentovanijih, Slobodan Ratković se, npr. opredelio za običnog elektronskog kamermana, a Velja Abramović se izdigao u para-psihološke dimenzije, mnogi su popt Vukice Đilas ili Slobodana Golubovića – Lemana, prerano umrli. Itd. I sl.
Sam se Laza Stojanović, zapravo, više nije bavio umetnošću ili tek ovlaš i sam je samo-ironično tvrdio da je uspešniji barmen nego režiser. Sve ostalo što ga je vodilo 4. martu svedoči o tome šta je jednom mladom čoveku mogla da proizvede Titova tamnica. A, Lazar Stojanović je samo jedan među desetinama ili stotinama hiljada Srba koje je komunistički režim sahranio, mnoge odmah, streljanjem, a preostale brutalnom degradacijom koja je dovodila do svakojakih psihičkih devijacija.
Laza Stojanović je nekoliko decenija uspevao da nosi svoj disidentski krst ma kako mu je teško padala i njegova težina i njegova ikonična dimenzija. Rab Božji, Lazar (Stojanović).
