Izvor: BKTV News, 18.Apr.2017, 20:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Od Tita do Kim Jong Una
Dve nam informacije stižu sa dva kraja sveta, skoro istovremeno. One nemaju ništa zajedničkog, potpuno su različitog karaktera.
Za nas je važnija ova iz Bahreima, tamo je naš as, Dušan Borković trijumfovao na jednom prestižnom reliju. Nije nebitno za srpsku slavu ni to što je tamo kao trećeplasirani stigao Piksijev zet. Ova trka koja zaslužje da jednom bude ekranizovana, kao što su ekranizovane, npr. trke oko Le Mana, gde su se, upravo, iskazali i srpski motorciklisti, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << na čelu sa Daliborom Miletićem, odigrala se veoma daleko od Severne Koreje gde je jedna žena, kako se navodi, ubijena jer je, navodno, gledala neki, ne znam koji, holivudski film. I taj morbidni događaj zaslužuje, npr. južnokorejski film jer se tamo danas prave bolji filmovi nego u Holivudu. A, te dve zemlje razdvaja jedna, međunarodnom voljom, izvučena linija. Ali, trijumf našeg automobilistikog asa i severnokorejska sirealistička tragedija me, u sudaru, vraćaju u detinjstvo. U pedesete godine, prvu deceniju Titove diktature, da upotrebim tu reč koja se danas reaktivira. Zapravo je bila u pitanju diktatura proleterijata, sa komunističkom avangardom i maršalom na čelu kolone.
Tada su, u mom rodnom mestu, bila dva automobila. Jedan je, opštinski, bio opel –rekord i vozio ga je Džemo, a milicija je imala pežo – 404 ili 504, ne sećam se. Vozio ga je Pepo. I, mi, raja, jalijaši ili dečaci svi smo se identifikovali sa Pepom ili Džemom. Oni su nam bili heroji ulice. Inače nam je bila glavna zabava da vazdan blejimo na trotoaru i prebrajamo automobile koji prolaze između redovnih progona tenkova i tegljača-bornih vozila. Sećam se da je jednog dana prošlo sedam automobila i svi smo bili ushićeni. Svi smo memorisali marke, pored pežoa i opel –rekorda tu su bile i velike opel – olimpije, poneki vojni džip, a naročito nas je impresionirao, više zbog broja slova, nego zbog izgleda, renault. Užasno smo bili kivni na nekog klinca, inače paralitičara, koji se našao da nam objasni da se ne kaže renault nego reno. To je bilo sasvim neprihvatljivo. Tako mi je isto bilo neprihvatljivo što je u kinu Tarzan bio čas Džon Vajsmiler, čas Gordon Skot, zato sam više voleo Herkulesa jer je on uvek bio Stiv Rivs. Dakle, svi smo bili ili Džemo ili Pepo, a alternativno ili Vajsmiler –Skot ili peplum – Stiv Rivs.
Tako se živelo pod Titovom diktaturom, u državi u kojoj su se posle pojavili fiati, fiat 11oo i 1300 koji je bio nešto kao rols–rojs i fiće, u državi u kojoj su farmerke bile zabranjene, nije se ubijalo zbog holivudskih filmova, ali se izbacivalo iz partije zbog šund –literature i slušanja Grge Zlatopera na specijalnim talasnim dužinama. Dok smo prebrajali automobile Titu se nosila štafeta koja mu je predavana na grandioznim sletovima koji su valjda pre televizije prenošeni na radiju te se moglo da sazna koje nežne boje su gaćice devojčica koje naizmenično dižu noge prema slavljeniku.
Veličanstvenost tih parada i tog režima je uticala na mnoge diktatore, od Kastra do Mao Ce Tunga, od Kube do Koreje. Iz nekog razloga, korejski su diktatori bili naročito opsednuti Titom i njegovim sletovima. Posle smo imali prilike da vidimo da se tamo izvode još grandiozniji i još perverzniji sletovi čija nadrealnost, čija je pop-artističnost, u trans-ideološkom smislu, prevazilazila Vorholov doživljaj Holivuda. Stoga ne čudi da tamo, na kraju parade ideološkog transa, neko može da ubije nekog zbog jednog holivudskog filma. U izvesnom smislu moramo da osetimo, ako ništa dugo, bar jezu, ako imamo u vidu da je jedan tako monstruozan sistem izrastao u dijalektičkom nizu pod uticajem jugoslovenske diktature. Neposredno posle Titove smrti, početkom osamdesetih, na našoj televiziji je prikazana jedna dokumentarna evokativna emisija o Titovim poslednjim danima pod besprekornom negom i brigom, stručnog konzilijuma. Reditelj se opredelio da evokacije reže nekom vrstom džinglova. To su bile muzičke numere. Mali su Koreanci i Koreanke, uz nekakve žičane instrumente jedva razumljivo horski cičali pesmice poput, "Druže Tito, mi ti se kunemo“, itd. i sl. Trebalo nam je vremena da shvatimo da oni pevaju, da kažem, za ovu priliku, na našem jeziku. Taj dril koji je prethodio tom senzacionalnom performansu, teško da može da se razume. Ali, sasvim je sigurno da u zemlji koja može da izvede takvu obuku najmlađih, zbog fascinacije jednim diktatorom, može da se, na jedan zvižduk pištaljke, realizuje bilo kakvo ubistvo.
Na našu sreću, ova je zemlja, uprkos svakojakim nevoljama, od devedesetih krenula drugim smerom i drugačijim putem, bliže stazama Le Mana. I zato, danas, možemo da slavimo jednog šampiona u automobilizmu, uprkos tolikim decenijama zaostatka provedenim u komunističoj diktaturi.
