Izvor: BKTV News, 06.Feb.2017, 16:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Od Rusije do Amerike i natrag
Amerika je konačno postala Rusija, možda je kucnuo čas da Rusija postane nova Amerika!
Od kada su Amerikanci, preko Meksika i Švajcarske, organizovali komunističku, tzv. oktobarsku revoluciju na tlu i posedu Carske Rusije, sa istoka ka zapadu je krenula jedna velika seoba koja se odvijala u etapama.
Najpre su krenule put Amerike aristokratske, bele ruske familije, bežeći od komunističke nemani. Taj period seobe koja je imala i druga odredišta, Pariz ili Beograd, >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << npr. odvijao se između dva rata. Belim Rusima su se pridružili i mnogi samosvesni Jevreji. Veliki broj tih familija je stigao do Kalifornije, mnogi su tamo uspeli, kao producenti, kao režiseri ili glumci.
Nakon njih, iz komunističke Sovjetije je krenuo naredni talas, prevashodno muzičko – scenskih umetnika, pozorišnih režisera, kompozitora, baletana i balerina, gudača i inih instrumentalista. Ta muzička seoba je izgledala nekako najmanje ideologizovano. Ličilo je da umetnici odlaze trbuhom za kruhom.
Ali, posle različitih talasa umetničke emigracije, za hladnog rata, krenuo je jedan znatno seriozniji talas tzv. prebega, iz Sovjetije pa uz nju i iz pratećih varšavskih satelita, Poljske, Češke i Mađarske, krenuli su ka zapadu, naučnici, u širokom rasponu od medicine ka atomskoj iliti nuklearnoj fizici. Mnogi su bili Jevreji, a mnogi i nisu.
Posle tog hladnoratovskog transfera, nakon ataka na Češku, uopšte nakon šezdesetosmaškog ideološkog romantizma, ka zapadu je krenuo novi talas umetnika. Ali, oni za razliku od njihovih prethodnika, muzičara itd. I sl. sada odlaze ideološki osvešteni, to više nije ekonomska, to je sada politička emigracija, to su sada prema vešto smišljenoj kovanici, disidenti.
Oni će, kao Iranci, puno godina kasnije, da haraju po umetničkim festivalima jer su shvatili težinu komunističke bolesti i opredeli se za demokratiju. Tek tada, kada su preko umetnika impregnirali zapadnu scenu, malo pre pripreme Gorbačova i demoliranja Sovjetskog saveza, Rusi su, malo-po-malo, put zapada počeli da odašilju najelitnije prebege.
Amerika je, trijumfujući, postajala rajska teritorija za gomile vrhunskih špijuna. Vedete KGB-a i prvaci GRU-a počeli su da koriste svakojake prilike i povode da se prebace u Ameriku i da tamo ostanu. Poneko je dalje, iz ko zna kakvih razloga, ostajao u Evropi, prevashodno Parizu, sve druge je put vodio u Ameriku. Već osamdesetih godina je bilo očigledno da je svaki Rus koji je držao do sebe otišao na zapad.
Ta seoba je laskala CIA-koncepciji apsolutnog diskvalifikovanja diktatorske sovjetske zone koju niko nije mogao da opere od staljinističkog balasta. Ali, ta je seoba proizvela, kako na istočnoj tako i na zapadnoj obali, jednu neminovnu posledicu. Promenu pogleda na svet. Izdizanje kulta pravde nad idejom slobode. Uprkos činjenici da je, kako je to prikazano u Ćiminovom skoro pa zabranjenom filmu, "Vrata raja", dverska kapija zlatne Amerike, bila zatvorena za Slovene, mogao je da prodje neki katolik, Mađar ili Polak, od tridesetih godina ka osamdesetim kompletna je rusko-varšavska elita preseljena u Ameriku.
Odatle datira Milijusova primedba da je u Americi sve manje slobode, a sve više pravde, njegov film "Crvena zora", o komunističkoj invaziji na Ameriku nije shvaćen, niko nije razumeo alegoriju, a reč je bila o tome da se USA transformiše u SSSR. Sada su konsekvence tog procesa veoma očigledne. Histerija koju je izazvao Trampov demokratski izbor za gazdu u Beloj kući, demonstrira dvostruku sovjetizaciju Amerike.
S jedne strane je na čelo države došao čovek koji uprkos ili zahvaljujući tvrdoj konzervativnoj impostaciji ne želi da doživljava Rusiju kao crvenu furiju jer ona to više i nije, a sa druge, pseudo- moderni, zapravo anahroni intelektualni trendovi glavinjaju protivu njega jer su zabrinuti za svoju budućnost u kojoj neće više da bude potrebe za beslovesnim kultur-tregerskim „nevladinim“ organizacijama.
Jer se odigralo ono što niko nije primećivao iako je proces bio očigledan. Niko nije primećivao stoga što je kompletna zapadna evro-američka menjševička elita izrastajući u agresivnu anti-antikomunističku ligu upravo i ponela na svojim perverznim plečima transport komunizma od Moskve ka Vašingtonu. Sada, kada je taj proces završen izborom Trampa za šefa zapadne hemisfere, odjednom su svi kauckisti, trockisti i drugi anti-antikomunisti zatečeni svojim rezultatom.
Njih, naravno, ne brine da bi Tramp mogao da bude američki Gorbačov, njima bi to i prijalo, njih brine da bi on mogao da suspenduje izvesne građanske kaobojagi demokratske privilegije. Ali, dok su širili svoja levičarska socijal-demokratska krila, dok su podržavali svakog prebega bio disident ili ne, nisu razmišljali o tome šta može da stoji iza sistematske seobe, robe, ljudi i ideja. Pokazaju se da su ipak ideje iznad prostog tržišta.
Da nije tako ne bi današnja frustrirana Amerika toliko ličila na nekadašnji Sovjetski savez. Njega više nema, a sada da vidimo šta će da bude sa Amerikom. Možda će uskoro da se pokaže da je Lari King samo povukao nogu. Možda se bliži čas da entertejnment zvezde poput Švarcenegera (povratak u "Crveno usijanje") i Madone povedu nove disidente suprotnim smerom, sibirska prostranstva čekaju zapadne pionire.
Go east!
Pajkićologija: Srpska filmska golgota – od Hitlera do Tita
