Izvor: BKTV News, 26.Apr.2017, 18:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: O odlivu mozgova
S vremena na vreme po našim žutim i crnim tabloidima, a naročito po pretencioznijim nedeljnicima nabasam na robusno plasiranje nakaradne sintagme – „odliv mozgova“.
Ne znam ko je tvorac te stilske figure koja valjda proizilazi iz svesti da je ljudsko biće prevashodno u tečnom agregatnom stanju iako nudi privid čvrste materije. Ali, smisao te brižne sintagme je zapravo ideološkog karaktera. A, gnezdo u kojem se taj karakter odgaja je jedan retrogradni ili jednostavno >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << zaostali način mišljenja koji svet još uvek posmatra u kordinatama 19. veka. To je jedan duh palanke koja jedva nadrasta svoje ruralno ognjište u kojem se oko palente, uz, gusle, filosofiralo o egzisteciji, o naciji, o državi.
U pitanju je jedan ruralni, statički koncept koji je, zapravo, u potpunom neskladu sa slovenskim, srpskim, nomadskim duhom.
Konačno i protivan jednom personalnom dinamizmu koji nam je dao neke od največih naučnika, umetnika ili sportista. Od Nikole Tesle i Mihaila Pupina do Jokića ili Novaka Đokovića. Od XX-og veka na ovamo, Srbi se kreću slobodno nošeni svojim idejama i talentom od Kalifornije preko Amerike i Evrope, do Azije i Australije. Ali, to nije tekovina prošlog veka. Tako je oduvek, od Svetog Save koji je hodio i brodio od Egipta do Hilandara, preko Grafa Vladislavića koji je iscrtavao rusko – kineske granice do Njegoša kojem su Mletci bili kao druga otadžbina. I posle su naši prognani geniji pot Crnjanskog, Velmara-Jankovića ili Stanislava Krakova živeli duže ili kraće diljem Evrope. Duže ili kraće, kao i savremeni umetnici i sportisti. Čas su tamo čas su amo. U tome je „point of view“. Svet je, što bi rekao Maršal Mek Luan, odavno„globalno selo“. Sve što ima ili fizičku ili duhovnu ili i jednu i drugu snagu, u neprestanom je pokretu. Tome su klicali tridesetih godina naši avangardisti poput, Boška Tokina ili Stanislava Vinavera. To je jedna forma nacional-kosmopolitizma koja ne priznaje nikakve granice, nikakve patrijarhale prćije iz kojih će anahroni mudraci sliniti zbog odliva mozgova.
Nema nikakvih odliva postoji samo sloboda kretanja preko svih fizičkih i virtuelnih granica, naročito patrijarhalnih busija.
Taj princip zatvorene zadruge u kojoj je deda, kao kod bogumila, starešina, apsolutna je istrošena prošlost zagubljena u međuprostoru mita i istorije. Danas, kada je ženski princip dominantan, to je više nego očigledno. Tramp je, nekako, pobedio Klintonku, zbog njenih ogromnih manjkavosti, ali Evropom vladaju žene.
Sada su izbori u Francuskoj. U Britaniji, pored Kraljice, imamo Terezu Mej, na drugoj strani, u Nemačkoj, caruje Merkel, u Francuskoj dolazi Le Penova. Marin Le Pen je možda najvažnija figura na savremenoj geo-političkoj sceni. Nije sasvim nebitno da li će ona da pobedi na ovim ili narednim izborima, ali ona donosi jednu ideju Nove Evrope, u nacionalnom ključu, Evrope koja počiva na vlastitoj tradiciji. A, uprkos aktuelnim problemima sa migrantima, prebogata francuska tradicija nedri i jednog Renana i njegov pojam nacije određene idejom francuske države i jednog Balzaka, gorostasnog poput Grafa Tolstoja koji je shvatao već onomad istrošenost demokratizma. Sada je dekadencija demokratizma iznurenog partizanštinom, iznurenog administracijama i birokratijama, više nego transparentna.
I, to je trenutak u kojem će principi patriotizma doživeti svoju rehabilitaciju.
I, tada, kada se obnove nacionalni kulturni koncepti, ponovo će razmena nacionalnih potencijala pokrenuti kreativne procese u kojim će biti mesta za različite personalne stvaralačke ideje koje se mogu da ukrštaju kroz neprestanu akciju, a akcije nema bez putovanja, u svim pravcima i svim smerovima. Ko ne putuje taj ne živi, govorio je Vladika Rade. Dakle, u odlasku je uvek utkan povratak i tu nema nikakvog odliva. To je pitanje nacionalnog vitalizma. Za titoizma nije bilo odliva mozgova, tada se odlivalo do Trsta po šuškavac i natrag. Odlivali su se samo kileri DB-a da bi harali po dijaspori, po rasejanju. Sada je sloboda kretanja zagarantovana. Mi, zapravo, živimo epohu u kojoj je migracija dosegla svoje nadnaravne konsekvencije, živimo epohu u kojoj dolazi do planetarnog prestrojavanja u svakom smislu te je apsolutno neizvodivo razumeti bilo šta bez promene tačke gledišta, a zato je potrebno menjati pezicije, menjati gradove, države i kontinente, usisavati sokove drugih kultura i onda ih ubrizgavati u vlastitu. Nacionalnu. U kulturu bez granica jer su one nestalne. Uostalom više nema ni Sovjetskog saveza ni Jugoslavije, a niko ne može da tvrdi da će i Sjedinene američke države u ovom obliku zauvek. Evgenije Spektorski je objašnjavao da su to modeli federalizama koji podrazumevaju i imperijalno širenje i kontrarno, raspadanje. Od 15. veka na ovamo, preko zamisli Lajbnica i Kanta, sanjalo se o „Sjedinjenim evropskim državama“, sada je tu Unija, u veoma kritičnoj fazi. Kroz sve te saveze, federacije i unije, povezane ili razarane, kreču se slobodni ljudi, „trbuhom za kruhom“, ali noseći svoje ideje i tragajući za srodnim.
Ljudi se ne odlivaju, oni tragaju za smislom egzistencije krečući se slobodno, u prostoru i vremenu.
