Izvor: BKTV News, 20.Feb.2017, 14:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Mrsomudite li po bošnjački
Verovatno u nekom hitro sročenom udžbeniku, ako ga ima, postoji formulisana fraza kojom se postavlja pitanje, govorite li bošnjački, ali ja nisam imao priliku da ga konsultujem.
Međutim, ovaj neobični primer ultimativnog zahteva da se neki akt Fudbalskog Saveza Srbije dostavi upravnom telu FK Novi Pazar, na tzv. bošnjačkom jerbo oni (a ne zna se ko su ti oni) ne razumeju srpski jezik, prevashodno je mrsomuđenje. Dobro je rekao Zvezdin trener, Božović, zvani grof, da >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << bi bilo katastrofalno da Zvezda ne pobedi Novi Pazar. Naravno, to bi bilo katastrofalno, sa stanovišta kluba i njegovih navijača, prevashodno iz fudbalskih takmičarskih razloga. U tom smislu smo mirni, mislim navijači, jer je Zvezda hladnokrvno pobedila pristojnim rezultatom, 2:0. No, da nije, veoma bi se zakomplikovalo opštije pitanje koje se tiče tog dopisa koji je računao na odlaganje određenih propisa koji su mogli da utiču na regularnost utakmice. Ta, tehnička pitanja, su, zapravo, beznačajna. Važnije je to da se neko dole, u Raškoj, odlučio da poigrava sa veoma bitnim stvarima ili da grubo provocira.
Da bi se razumeo subverzivni potencijal tog zahteva trebalo bi da se ima u vidu da je tzv. bošnjački jezik koji je, kako shvatam, službeni u tamošnjoj Federaciji, jedan od lingvističkih derivata izvedenih, političkom paradom, iz jezika koji je na teritoriji FNRJ i posle SFRJ, bio službeni jezik, južno od Slovenije i severno od Makedonije. On je, pri kraju egzistiranja te države imao čudnovat naziv, „srpski ili hrvatski, hrvatsko-srpski ili srpsko-hrvatski. Taj je rogobatni naziv postao suvišan i Srbima i Hrvatima posle raspada ondašnje Jugoslavije pa je svako nastavio da ga zove po svome nacionalnom atributu. Uz to, Hrvati su se potrudili da svakojakim reafirmacijama zaboravljenih reči ili odbačenih sintaksičkih i sintagmatičkih oblika, učine da njihova varijanta jezika bude u određenoj meri različita od aktuelne srpske bez obzira što je taj jezik proporcionalno udaljavan od govornog potencijala tamošnjeg multi-etničkog pučanstva.
Taj postupak su u novije vreme sa dodatnom dozom ekstravagancije primenili i Crnogorci. Za razliku od Kroata i Montenegrina, Bošnjaci su svoj avaz u toj stvari postigli hipetrofiranom upotrebom turcizama, mašala efendija, selam alejkum, alejkum selam, i tome sl. Ali, nepoznato mi je da su u Srebrenici ili na bilo kojem drugom miroljubivijem susretu sa srpskim ili hrvatskim delegacijama, konačno i Đukanovićevim, organizovali prevodioce. Mislim da nikakvom ekstremističkom telu, u ozbiljnoj situaciji nije naumpala takva šala. Pamtim, i već sam je negde navodio, jednu takvu šalu u duhu top-liste nadrealista, publikovanu valjda u Oslobođenju, gde je jedna sarajevska firma da bi se podrugnula Slovencima, baš zbog takvih zastranjujućih zloupotreba ideje jezika kao sredstva komunikacije, na njihov dopis na slovenačkom, poslala „haber“ sastavljen isključivo od turcizama. Ta, izuzetna šala, sa najdubljom političkom težinom, sada više ne ide na ruku akltuelnom Sarajevu. Ona je, ironišući Slovencima, sprdala mogućnost nekakvog bošnjačkog jezika. Sada tim jezikom tamo svi govore, ali, niko nema nameru da odrekne svoje poznavanje generičke jezičke forme. Jer i u krajnjem paroksističkom smislu poznavanje više jezika čini čoveka kulturnijim. Moj pokojni prijatelj, filmski režiser, Dinko Tucaković je, kada bi išli vozom za Sarajevo ili natrag, uvek u Vinkovcima menjao, zavisno od smera, ekavicu u ijekavicu, meni je to u početku bilo smešno, a onda sam shvatio da je to izraz visoke, neideologizovane, sofistikacije. On je koristio svoju jezičku kulturu za superiornije komformiranje u određenoj sredini, kao što je u Engleskoj prelazio na engleski, a u Nemačkoj na nemački jezik, tako i iz ijekavice u ekavicu i natrag.
Suprotno takvom primeru sofistikaacije, iz Novog Pazara je stigla brutalno primitivna jezička parada za koju bi svakako neko morao da bude odgovoran i da bude sankcionisan. Taj eksces nije nimalo naivan jer su iz okrilja sporta, baš fudbala, čuvenim Šajberovim reformama, onomad započele prve međurepubličke ćarke koje će da kulminiraju tučom u Maksimiru, a zatim će da se presele u kulturu preko nacionalnih književnih udruženja koja su celu histeriju dovela do šovinističkih razmera i para-vojnih formacija, najpre tamo pa onda i ovamo.
Neko bi, dakle, na ovu kretensku, „paškvilu“ morao da reaguje, najoštrije. S jedne strane to bi moralo da uradi uz pomoć nadežnih vladinih ustanova, diskriminisano telo, a sa moralne i profesionalne, političke, tačke gledišta, bilo bi prirodno da tu utukuju ministri tamošnje provenijencije, gospoda, da ne kažem efendije, Ugljanin, Ljajić i Zukorlić jer su oni, ako ništa drugo, dokazali uzorito poznavanje maternjeg, srpskog jezika. Mislim da bi to bilo i u njihovom interesu i u opštem interesu, najpre na nivou kulture koja računa i sa elementarnim vaspitanjem, a zatim i na državnom nivou, skoro pa da izbegnem da kažem, srpskom.
