Izvor: BKTV News, 20.Mar.2017, 18:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: I iznad Roka ima Rol
Ono što je veoma davno, u beogradskom muzičkom magazinu, dok ga je uredjivao pokojni Branko Vukojević, najuticajniji i najpodsticajniji srpski rokenrol misionar, obznanio izvesni N. D. Burlakov, nadolazak kraja rokenrola, sada već i mnogi anglo-američki pop – pubicisti pokušavaju da definišu, no smrt Čaka Berija ukida potrebu bilo kakvog teoretisanja.
Ako je Džon Lenon rekao da bi Čak Beri moglo da bude alternativno ime za rokenrol onda bi Čakova smrt, u 91. godini >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << i bukvalno označila smrt rokenrola. Ta linija muzike za ples i seks, čiji je rodonačelnik, Džoni Bi Gud – Beri, taj najsiroviji i najlascivni, brutalno subverzivni oblik rokenrol akcije je najpre dosegao svoj vrhunac u performansima Džima Hendriksa, a onda je ta energija kraljeva rokenrola sa dinastijskog pijedestala padala ka komercijalnom popizmu, od diskoteka preko skarednog densa do hip-hopa, potpuno ispražnjenog u energetskom muzičkom smislu, svedenog na seksističke piruete.
Da smo dosegli kraj rokenrol ere na najslikovitiji način sam doživeo na tematskim dens-večerima prilikom krstarenja brodom po mediteranu ili Karbima, svejedno. Dok su u drugačijim plesnim večerinkama divljali tinejdžeri i nešto starija mladež, uz rokabili end rokenrol, uz muziku, od Čaka Berija i Karla Perkinsa preko Badi Holija sve do Bitlsa i Stonsa i dalje, u tom ritmu, plesali su isključivo ostareli parovi. Mislim da se na plesni podijum nije izdizao niko ispod sedamdesetak godina. Sa galerija su cičali tinejdžeri kao da prisustvuju nekakvoj gerijatrijskoj sesiji.
Mislim, dakle, da je bio „zadnji“ čas da Čak Beri ode tamo gde mu je i mesto, među eshatološke zvezde. Niko više ne postoji ko može da pleše u ritmu njegovog rola – rokendseks. A, zatim se više ni igra sa devojčicama ne može da tretira kao nezakonito prevođenje preko bilo koje američke konfederalne granice, od Misurija do Arkanzasa ili od Arizone do Teksasa, svejedno.
U ovom milenijumu kojem ne treba izvorni rokenrol pa tako ni Čak Beri, sve je drugačije.
Ali, srećom i iznad roka ima rol. Za razliku od rokabili pionira, za razliku od izvornog rokenrola puno godina nakon Čaka Berija na istočnoj obali se pojavila grupa indikativnog naziva, „Velvet andergraund“ koja će se pokazati isto toliko pionirskom koliko su bili rani rokenrol sing song –rajteri.
Za razliku od svakojakih muzičkih derivata u tzv. rok kulturi koji su proishodili iz raznolikih žanrovskih pretapanja, od džez –roka do simfo –roka, itd. „Velveti“ su padajući u okrilje Endija Vorhola, projektovali jedan koncept koji je transcendirao bazičnu muzičku platformu, koji se oslobađao zanatskog sviračkog kompleksa provocirajući slobodu svakojakog umetničkog iskaza bez obzira na „strukovne“ performanse. Taj „kopernijanski" obrat koji je iznedrila njujorška scena predstavlja temelj razvoja interdisciplinarnih umetničkih praksi koje će postati dominantna linija savremene zapadne umetnosti. Duh tog avangardizma kojem će dodatni impuls doneti energija pank – generacije vračajući u art-korpus čakberijevski ritam muzike za ples, fuzionišući se sa dekadentnim ferijevsko – bovijevskim Brajan inovacijama, stigao je onomad i do nas. U Beogradu je formirana Kosmička etika iliti Kosmetika ili Kozmetika čiji su lideri, ne samo samo slikar, Vladimir Jovanović – Vlaja, sada u Amsterdamu i Sloba Konjović i dalje u Beogradu, visoko iznad Studija B odakle je decenijama rokenrolisao Beograd, a odmah zatim, u Novom Sadu, „Luna“.
Kada sam saznao za smrt Čaka Berija, u rukama sam imao impozantnu knjigu, „Ogledala Lune“ koju su priredili Buca – Predrag Popović (ne sme da se brka sa doajenom pop-publicistike, Pecom Popovićem), Saša Rakezić i Goran Tarlać. Ta ogromna knjiga superiornog preloma koja na jedan čudnovat fenomenološki način ulazi u vlastiti predmet, između ostalog i preko činjenice da je jedan od koautora, Saša Rakezić strip autor koji je crtao ono što je Slobodan Tišma pisao kada nije pevao ili vozio bicikl buneći se protiv Slobodana Miloševića. Ali, Tišma je u međuvremenu dobio NIN-ovu nagradu, verovatno jer su ga članovi žirija pobrkali sa preminulim Tišmom i sada će nakon ove knjige koja grafičkim kvantitetom prevazilazi višestruko njegov literarni opus, 31. marta sa svojom Lunom da nastupi u tzv. „Mikseru“. Taj evokativni nastup „Lune“ u kojoj je komprimovan kompletan umetnički kapacitet novosadske avangarde, sve sa Kopiclom i Radojičićem i pre svega sa Vranesevićima i mnogim drugim, Andrlom, na primer konceptualnim i meta-konceptualnim umetnicima, dole, u Beogradu blizu vode, kao što je Novi Sad sav na vodi, ukazuje na jednu neraskidivu duhovnu spregu Beograda i Novog Sada. Peđa Vranešević je još kasnih šezdesetih sarađivao sa Vlajom Jovanovićem i potom je luču mikrokozmu vorholizma doneo do Lune u NS. A, Sloba Konjović je bio producent u „Pekinškoj patki“ koja možda ima veze sa Berijevim „pačjim hodom“, gde je svirao, ako je to prava reč, Zoran Bulatović – Bale.
Eto, to je taj art-rol iznad rokenrola koji je „mrtav“ jer je Čak Beri, „mrtav“. Ili su oni gore na nebu, u Kosmičkoj etici, a s neba će nad vodom, u Beogradu, ponovo da sija „Luna“.
Posle izdavanja epohalne knjige o Branku Vukojeviću, Buca Popović se opredelio za Lunu kao naredni projekat. Ova knjiga koja izgleda kao da su je udruženo izdali, Gugenhajm i MOM A, postaje ozbiljna obaveza za Lunu u individualnom i grupnom smislu. Na njima je umetnički šnjur, alhemijski kotrljajući kamen.
