Izvor: BKTV News, 26.Dec.2016, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pajkićologija: Bora Ćosić ili paradoksi Titoizma
U dvobroju lista Danas (subota na nedelju, 24-25 decembar 2016) Bora Ćosić objavljuje jedan svoj prustijanski lament nad beogradskom mladošću, a zapravo, uvijajući sve u elegičnu literarnu koprenu, iskazuje jednu oporu emociju ili ogorčenje zbog spoznaje da jedna devojka nije bila iskrena u njhovom mladalačkom zanosu.
Kao kod Džojsa i Hjustona, u "Mrtvim“, ostareli Ćosić se suočava da je njegov zanos bio jednostran. Taj bol bi bio sasvim bezazlen, ne bi bio vredan >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << ovako opširnog naricanja, da nije reč o Svetlani, kćerki Vladimira Velmara – Jankovića, jednog od najznačajnijih predratnih srpskih intelektualaca.
Oduvek mi je bio nerazumljiv, ostavimo li po strani njegovo potonje samoizgnanstvo, fenomen Bore Ćosića. Za svoj ekstravagantni roman -pačvorak, "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, 69. je dobio prestižnu NIN-ovu nagradu. Ali, meni, zapravo, nikada nije bila jasna uloga Bore Ćosića u Titovoj komunističkoj revoluciji.
Uprkos neospornom stilističkom šarmu, taj romančić mi je delovao, kao gimnazijalcu, apsolutno pase. U to vreme smo svi bili u rokenrolu, Bitlsi su izdali i Beli album i Ebi Roud, francuski novi talas je bio već u dekadenciji, i Holivud se lomatao u 68-aškom zanosu, činilo mi se da više ne postoji bilo ko koga interesuju atavizmi komunističko-oznaških paroksizama.
S druge strane, srpska je autorska kinematografija već imala tetralogiju Puriše Đorđevića u kojoj dva poslednja filma, "Jutro" i "Podne" demonstriraju na najupečatljiviji, ironičniji i sarkastičniji način istovetne stileme koje nedri Uloga "Ćosićeve" porodice. Potonja ekranizacija tog romana ispisana megalomanskim ekshibicionizmom reditelja Bahrudina Čengića, degradirala je osnovne stilske potencijale Ćosićevog dekadentnog (post)modernističkog rukopisa.
Ali, za razliku od tog romana i njegove skaredno diletantske i mizantropske ekranizacije, pri dolasku u Beograd sam, 1971. pored otkrovenja Kinoteke, u Kosovskoj, kao najsnažniji kulturni užitak, otkrio Ćosićeve avangardne publikacije, časopis Rok i da ga tako nazovem, almanah, Mixed media. Kada se ima u vidu, pored toga, da je Ćosić bio urednik i kreator revije „Danas“, onda se može da sagleda kontinuitet jednog intelektualca koji je bio po svoj prilici najznačajniji beogradski (da mu ne kažem srpski) distributer svetskog avangardizma (od umetnosti Oktobra do fluxusa) u ondašnjoj Jugoslaviji.
Pajkićologija: Srpska se čokolada začula...
Međutim, paralelno s tom superiornom intelektualnom prugom, Ćosić je, to je zavedeno, kao dramaturg, radio u najopskurnijim filmskim kućama. Između ostalog, pisao je, scenario za film, "Desant na Drvar", još 63. godine. Teško je razumeti kako jedan te isti čovek može najpre, bez ikakve distance, sa Fadilom Hadžićem, da kreira apsolutno mitomansku epopeju o Titu, a zatim osam godina kasnije po vlastitom ironičnom, kao anti-komunističkom laureatnom romanu, piše scenario za Čengićevu sarkastičnu papazjaniju.
No, pored te čudnovate kontradikcije, treba imati u vidu da je još od 58. pa do sredine šezdesetih, Ćosić, pod Mihizovim ravnateljstvom, radio za Ratka Draževića kojem je filmska produkcija služila kao kaver za policijske tajne manevre i likvidacije "narodnih neprijatelja" po inostranstvu, od zapadne Evrope do Amerike. Među progonjenim je bio i Vladimir Velmar- Janković, Svetlanin otac.
Sada, pošto je u post-humnoj ispovesti Svetlane Velmar - Janković, saznao da je ona svih tih godina služeći verno Titovoj udbi, kao i on, ostala verna i svom ocu, kvislingu kako ga Ćosić sortira, on spoznaje da je celo vreme bio varan, da je Svetlana, dok joj je on zavlačio ruke tamo ili ovamo i dalje volela svog oca, to sada njoj zamera ostareli, u najmanju ruku, saputnik revolucije, Titov biograf koji je služio kod ubice Ratka Draževića koji je spremao mnoge saobraćajke pa tako i njenom ocu.
Bori Ćosiću koji je, po svoj prilici, kao apsolutni proteže Dušana Matića i cele nadrealističke komunističke lože, smeštene onomad na broju 26, u ulici Vojvode Dobrnjca, mogao da radi ono što mu se, kao vernom saputniku prohte te može i sada da napiše da je „njena mama zamamna „bela udovica“, on misli da su mu data sva prava i prema supruzi i kćerki, da nad tim kvislinškim sojem onaniše doveka. Kao Franko Nero u Semperijevom "Skandalu".
Ali, Bora Ćosić ne misli da je on u skandalu, on je kivan na Svetlanu jer je volela i viđala oca, pisca može biti najpotresnije studije o srpskoj ili da Bora prihvati, beogradskoj stradaniji, „Pogled sa Kalemegdana“. Iz tog ugla, sa Velmar - Jankovićevog Kalemegdana, pamtiće se i Borina sećanja. Jer on je ljubio Svetlanu dok je njegov šef spremao likvidaciju njenog oca. A, ona ih je, izgleda, volela obojicu.
Mislim da je to siže koji bi dramaturgu Bori Ćosiću pomogao da se izdigne iznad tragičke, komunističke, krivice (hamartia), u Rovinju ili Berlinu, svejedno.
Pajkićologija: Anarhisti, neonacisti ili "heroji na magarcu"
