Izvor: Blic, 04.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pad Karađorđevića
Pad Karađorđevića
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Stivenson, britanski ambasador pri jugoslovenskoj vladi u Kairu, uputio je 25. decembra 1943. godine telegram svom ministru inostranih poslova: 'Naša politika treba da se zasniva na tri nova činioca: partizani će biti gospodari Jugoslavije. Oni za nas imaju takvu vojničku vrednost da ih treba potpuno podržati, podređujući političke vojnim motivima. Krajnje je sumnjivo da li još možemo smatrati monarhiju za činioca sposobnog da ujedini Jugoslaviju'. Jasno je da je, od tog trenutka, jugoslovenska monarhija bila osuđena, iako se Čerčil pretvarao da tumači Stivensonovo mišljenje kao napad usmeren jedino protiv pukovnika Mihajlovića, koga je kralj unapredio u generala, što je još uvek imalo neveliku težinu pred činom 'maršala' u koji je Tito proizveo sebe. Naivno, po savetu Engleza, mladi Petar II napustio je svog starog četnika, zacelo kasno, ostavljajući tako slobodno polje Titu koji je uživao bezuslovno podršku zapadnih saveznika.
Zamka se zatvara. Na čelu nacionalnog komiteta za oslobođenje Tito je ostao gospodar na terenu, uz otvorenu podršku saveznika, uprkos Staljinovom tvrdoglavom protivljenju. Sa pozicije sile bilo mu je moguće da prihvati mekši stav u odnosu na kraljevsku vladu u izbeglištvu, stav koji je podsticao Čerčil, budući u neprilici zbog stvarnog, ako ne i zvaničnog napuštanja Petra II. Predsednik kraljevske vlade, Ivan Šubašić, susreo se tako u više navrata sa maršalom, sa kojim je u avgustu 1944. potpisao sporazum o nastavku borbe za oslobođenje zemlje, kao i odgađanju regulisanja pitanja kralja do vremena konačnog mira. Ovaj sporazum nije obavezao Tita ni na šta, a omogućio mu je da saveznike dovede u zabludu da je on čovek otvoren i spreman da pruži ruku svojim večitim protivnicima. Naprotiv, odgađanje da se reši pitanje kralja bilo je zamka za kraljeve pristalice, jer je podrazumevalo protivustavno proglašenje države, budući da je po svom uređenju Jugoslavija neprekidno bila monarhija od 1918, a Srbija čak od 1817. Kraljev odlazak u proleće 1941. nije bio posledica demokratski izražene narodne volje, već volje strane invazije kojoj se monarhija nije mogla potčiniti. Od tada, nametnuvši u avgustu 1944. Šubašiću ideju da bi o pitanju kralja trebalo da se razgovara, i da će to biti učinjeno na kraju rata, Tito, koji je sve karte držao u svojim rukama, računajući i vojnu silu na terenu, igrao je na dobijenu kartu.
Prešavši u sferu sovjetskog uticaja preko sporazuma u Jalti iz februara 1945, Jugoslavija, u kojoj je Crvena armija bila prisutna od kraja 1944, pala je potpuno u ruke Titovih partizana. Tito je vrlo lukavo, a da ne uvredi Čerčila kome je toliko dugovao, obrazovao 7. marta 1945. privremenu vladu u kojoj je rojalistički Šubašiću poverio portfelj ministra inostranih poslova. Osim toga, prihvatio je da u Beogradu budu prisutna dva kraljeva predstavnika, kojima je nametnuo da se saglase sa principom demokratske i federalne Jugoslavije. Sve političke vođe u izgnanstvu shvatile su da će se zamka zatvoriti oko njih i odbili su da priznaju privremenu vladu koja je, u stvari, za Tita bila samo demokratski alibi koji mu je omogućavao da uspostavi svoju diktaturu. Ova kamuflaža mogla je uostalom da prevari samo one koji su to zaista želeli, jer od meseca maja 1944, specijalna policija je gonila sve protivnike komunističke partije, a 25. avgusta 1945. sloboda štampe je strogo propisana jednom uredbom, u smislu koji se može zamisliti. Postepeno, od proleća do jeseni 1945, svi ključni sektori zemlje postali su državna svojina, a Jugoslavija je postala model spore ali uspešne sovjetizacije.
Tako je u vreme kada je Tito odlučio da organizuje opšte izbore 11. novembra 1945, stara kraljevina Karađorđevića praktično već bila socijalistička republika. U Londonu, Petar II je sasvim shvatio situaciju. Odbio je da potvrdi komediju koja se upravo odigravala u Beogradu i koja je mogla da obmane samo naivne zapadne zemlje. Kralj je dakle opozvao predstavnike pri privremenoj vladi i uzdržao se od učestvovanja u nameštenoj kampanji. Pošto je opozicija bila zauzdana u samoj Jugoslaviji, komunisti su dobili 90 posto glasova. Jednim potezom, 29. novembra 1945, ustavotvorna skupština proglasila je republiku i svrgavanje Karađorđevića.
Opunomoćenik Kominterne koji je postao maršal, bio je ubuduće pobednik na celoj liniji i mogao je mirno da radi stvarajući kraljevinu po svojoj meri. Uz zadivljujuće manevrisanje između Čerčila, Ruzvelta i Staljina, on je bez po muke završio sa mladim kraljem koga su saveznici izdali u ime jednog užasnog političkog realizma.
U julu 1946, neosetljiv na pozive za milost koji su dolazili iz celog sveta, Tito je dao da se osudi na smrt i strelja stari general Mihajlović. On se nadao da će tako definitivno izbrisati u srcu i pamćenju ljudi uspomenu na lojalnog vojnika koji je, za Boga, Otadžbinu i Kralja, bio istinski otac jugoslovenske oslobodilačke borbe. KRAJ
.jpg)
