Izvor: Danas, 11.Nov.2015, 13:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ozbiljna alternativa vlasti
Već u ovoj ranoj fazi razvoja ličnog imidža od 2008. do 2010 godine, za koju se može reći da je "Oslobađanje imidža gubitnika" Aleksandra Vučića počinju da karakterišu tri komunikacijske crte koje su na snazi i dan-danas:
1. Dosledno ponavljanje identičnih poruka - svaki javni nastup Vučić je koristio da ponavlja identične poruke, koje su po pravilu imale za cilj da "postave okvir" za njegovu i Nikolićevu političku kreaciju. U ovom periodu, Vučić u svakom nastupu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ističe da "je vreme za izbore, jer Vlada radi loše", "u svakom segmentu društva neophodne su promene", "je SNS sposobna da pobedi Demokratsku stranku". Konstantnim slanjem ovakvih poruka Vučić je uspeo da predstavi SNS kao ozbiljnu alternativu vlasti i da izbegne "nametanje okvira" da je SNS mala stranka. Nastavio je sistematično da baštini i neke teme koje je otvorio dok je Srpska radikalna stranka još bila celovita, poput rasvetljavanja ubistva Ranka Panića.
2. Pozicija žrtve - jedna od omiljenih Vučićevih taktika. U ovom periodu, Vučić se postavlja kao žrtva koju napadaju sa dve strane - Vojislav Šešelj, s jedne, i režim predvođen Demokratskom strankom, s druge strane. Tako je u periodu do 2010. godine Vučić izjavljivao da je izložen najrazličitijim vidovima režimske represije, pribavljao od BIA dokaze da nije britanski špijun, više desetina puta optužio Vojislava Šešelja i SRS za prljavu kampanju protiv njega, ocenjivao da je izložen medijskoj blokadi. Ovakva taktika stvara veliku dozu empatije kod birača i neretko se primenjuje kada želite da se građani identifikuju sa vama.
3. Napadanje nepopularnih - jedna od odlika Aleksandra Vučića je da hirurški precizno locira nepopularne likove i da napadima na njih gradi svoju popularnost. Tako su u periodu od 2008. do 2010. među njegovim omiljenim metama bili najnepopularniji političari u Srbiji - Mlađan Dinkić i Čedomir Jovanović. Poznato je da, pre svega među niže obrazovanim biračima, napadom na nepopularnog, ili čak omraženog čoveka, skupljate političke poene za sebe i podižete lični rejting, jer se birači identifikuju sa vama.
Ako na jednom mestu sumiramo rad i delovanje Aleksandra Vučića u periodu od 2008. do 2010. godine, moglo bi se zaključiti da je on pažljivo i balansirano radio na izgradnji ličnog imidža kao čoveka koji je politički dorastao da uđe u ozbiljnu utakmicu. Odlikovali su ga snažno, iako ponekad nekonzistentno, opoziciono delovanje, hiperaktivnost u štancovanju medijskih sadržaja, ali i neverovatna energičnost i borbenost. Ipak, u ovom periodu Vučić nije neprikosnoveni lider stranke, niti javno pretenduje da to bude. On je već dovoljno iskusan da shvata kako se liderska pozicija preuzima tek kada se utvrdi sopstvena popularnost i stoga ne žuri. Pored njega, u stranačkim komunikacijama veoma su zastupljeni i Tomislav Nikolić i Jorgovanka Tabaković, uz njihovu živu skupštinsku aktivnost, dok je enorman broj saopštenja za javnost, koje je SNS svakodnevno objavljivala, bio pre svega orijentisan ka kritici i ukazivanju na anomalije u društvu. Vučić se aktivno bavi i unutarstranačkim radom, podižući infrastrukturu i odbore i rešavajući pitanja od značaja za opstanak i stabilnost SNS-a. Dakle, do 2010. godine Vučić je mnogo više radnik nego lider.
Kraj 2010. godine Aleksandar Vučić dočekao je sa unekoliko poboljšanim ličnim rejtingom, ali sa mnogim otvorenim pitanjima i nedoumicama. Zanimljivo je da on u tom periodu nije neko ko svojim pojavljivanjem na plakatu ili bilbordu donosi značajan broj glasova. Ipak, postaje jasno da se Vučić profilisao kao opozicioni političar koji stoji rame uz rame sa Tomislavom Nikolićem u rukovođenju Srpskom naprednom strankom.
Nastavlja se
