Izvor: Blic, 08.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oskudica u poštovanju
Oskudica u poštovanju
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Traži da joj se prizna iskustvo, ne nužno putem novca, već iskazivanjem poštovanja. Pošto toga nema, sve izlazi na rđavo. No i lekari se žale da ih ne poštuju pacijenti, koji više cene majstora za televizore. Niko ne uviđa sveopštu oskudicu u poštovanju.
Lizi dolaze pacijenti iz svih krajeva zemlje. Ona provodi po četiri ili pet sati sa svakim od njih, tri puta sedmično, te se na taj način i zbližila s njima. Pa ipak, odlučila je da se pobuni. Gotovo istovremeno kaže 'dosta mi je pacijenata' i 'nedostajaće mi mnogo'. Namerava da postane rukovodilac, budući da je specijalista za održavanje bolničke higijene. Svet ne ume da nagradi ljude za ono što jesu više negoli za mesto koje zauzimaju na lestvici.
Kako su lekari odgovorili na njen zahtev za poštovanjem? 'Nikada im nisam kazala ništa od ovoga.' Opet muk. Sprečava je ponos. Oseća da se prema njoj odnose sa omalovažavanjem. Ali ne može da ih moli za podršku. Jednom je upoznala divnog profesora farmakologije u čijoj je laboratoriji provela neko vreme. On je bio svetski poznat i radio u SAD, ali nije kod njega bilo ni traga arogancije. Nikad nije govorio o svojim otkrićima, već uvek o svom 'timu', gde su se koristila samo lična imena. Ovakav stav je njen ideal. Ona zaboravlja kako je lako svetskim autoritetima da budu blagonakloni, dok prosečni moraju da pokazuju koliko su značajni, što inače niko ne bi pogodio. Bilo kako bilo, Liza traga za 'novom motivacijom'.
Stavila je nadu iznad svega u svojoj karijeri. Udala se za lekara koji je takođe brinuo o karijeri. 'Mi smo jednaki. Kod kuće nema muških i ženskih zadataka. Potpuno sam se oslobodila. Mogu da radim šta god hoću i neće me ukoriti ako kasnije dođem kući. Imamo odvojene bankovne račune. Staram se o samoj sebi. Oboje imamo različite hobije. Njegovi su tenis i bridž, a moji – skvoš i fitnes. Ali nedeljom kuvam sama za čitavu sedmicu, jer mi je kuvanje strast. Kroz to izražavam svoju kreativnost, ne želim da mi on pomaže. Usled prezauzetosti poslom, nemaju dece. Danas ona žali zbog toga. A on? 'Ne znam. Nikad ne razgovaramo o tome. On nije istinski želeo decu.'
To doduše nije jedina tema koju nisu pomenuli. Da li je voli? Ona ne pita, on joj nikad nije rekao. A ona njemu? 'Lakše mi je da kažem ‘ideš mi na živce’.' Bilo je dana kada jedva da su se i viđali, potpuno predani pacijentima. Pre oko pet godina ona je odlučila da se moraju složiti oko toga da večeravaju zajedno, sami, svake nedelje u osam i trideset. Ona pripremi jelo kao da imaju goste, pa razgovaraju o medicini i ljudima, čije psihologije on vrlo vešto secira. 'Naučio me je da to radim.' On voli dobru hranu, ali kaže da ona previše vremena provodi u kuhinji. A kad stvarno imaju goste, on kaže da čapras divan koji im ona čini umanjuje njenu gostoprimljivost jer stavlja goste u inferioran položaj. Ona zbilja razmišlja o tim velikim večerama čitav mesec unapred.
'Nikad ne govorimo o nama. Ne znam zašto je tako. Ja razmišljam o sebi, ali ne govorim ono što mislim. Da sam zaista slobodna, razgovarala bih o sebi sa svojim mužem, ali isto tako mi je potreban muž koji ne bi bio sputan svojom stidljivošću, da bi me izbavio od moje vlastite.« Nema rešenja za njenu stidljivost, osim toga što izlazi i dokazuje sebi da je vredna divljenja, što nikad nije u potpunosti zadovoljavajuće. »Mislim da moj muž zna da sam ja izuzetna, a da on nije. Ali kad treba to da kaže, on to čini samo da bi izbegao nevolje.' Prihvatila je poziv da jedno jutro u sedmici predaje u jednoj poslovnoj školi i da nosi odeću koja ostavlja utisak: 'Činim sve što je u mojoj moći da izgledam dobro pred ovim adolescentima. Uvek zapaze ono što obučem. Predstavljam se tako da im se svidim, te me slušaju. Ne želim da ostarim, ne želim da se ponašam kao žena od četrdeset četiri godine; mislim da su ljudi u mojim godinama stariji od mene. Ja sam sportistkinja, pa mogu da razgovaram sa mladima.' To što se kreće u svetu sportista znači da susreće mnoge ljude: 'Ne obeshrabruju me, odnose se prema meni kao prema sebi jednakoj, što mi mnogo znači.'
Nastaviće se...
