Izvor: Blic, 07.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Okrutni rat i balkanski mentalitet
Okrutni rat i balkanski mentalitet
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Jugoslavije. Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
'Od Kosova gavranovi ne prestaju da lete iznad umornih konja bez konjanika' Dobrica Ćosić
Na Vidovdan, 28. juna 1389. sultan Murat I potukao je srpsku vojsku na Kosovu polju (polju kosova), nedaleko od Skoplja. Sultan uopšte nije imao koristi od svoje pobede, jer ga je pod njegovim šatorom ubio srpski vitez Miloš Obilić. Ali sultanov naslednik Bajazit osvetio se naredivši da se odrubi glava knezu Lazaru, srpskom poglavaru, ispred Muratovog leša.
Srpsko carstvo, koje je uspostavio car Dušan pedeset godina ranije, polako se potčinjavalo Turcima, koji su međutim svoje osvajanje završili tek jedan vek posle Kosova, dočepavši se konačno Beograda, ili Belog Grada, 1521. Srpski glavni grad, koji je postao 'Bedem hrišćanstva', bio je prvi put napadnut i zakratko okupiran 1459, pod Muhamedom II, osvajačem Konstantinopolja, ali je tek Sulejman II uspeo da ga stavi pod vlast Visoke Porte.
Nije suvišno navesti ovu hronologiju događaja, utoliko što ona podseća da, suprotno od prihvaćenih mišljenja, muhamedanska invazija nije zapljusnula Evropu posle proboja konstantinopoljske kapije 1453, već je vizantijsko carstvo bilo pod delimičnom opsa–dom dosta pre pada Drugog Rima i krenulo je nizbrdo na Balkanu. Uostalom, srpski primer jasno pokazuje da do invazije nije došlo 'brzinom konja u kasu', već da je bio potreban jedan vek ili više da ona dostigne obale Dunava. Dakle, hrišćanski narodi su bili potčinjeni tek posle snažnog otpora. Ova duga i, surova borba označiće zauvek balkanski mentalitet, koji će u očima zapadnih zemalja trajno ostati kao posebno okrutan. Iako turska okupacija nije bila sasvim bezbedna ni za same osvajače, jer su ih srpski ustanici, sa smelošću urođenom svome narodu, neprekidno uznemiravali, borba za oslobođenje je tek početkom XIX veka mogla da slavi pobede nad Otomanskim carstvom, čije je mrtvilo očigledno pokazivalo da ono više ne veruje u svoju dobru sudbinu.
Ideje iz 1789. i shvatanja cara Napoleona o emancipaciji naroda stigle su do Balkana utoliko lakše što je posle pobede kod Austerlica Francuska i sama postala jedna od balkanskih sila, aneksijom Dalmacije, otrgnute kao i Furlanija i Istra od Habsburškog carstva. Recimo jasnije, kako bi se to današnjim rečnikom reklo, da se francuska vlast time proširila na sadašnje hrvatsko primorje i jedan deo Slovenije. Posle pada Napoleonovog carstva, dva francuska maršala, Sult, dalmatinski vojvoda, i Marmon, dubrovački vojvoda, ostali su zahvaljujući svojim blistavim zvanjima jedini svedoci francuske balkanske avanture.
Koristeći neslogu u turskim okupatorskim trupama, jedan od prvih vođa srpskog otpora, Đorđe Petrović, bivši podoficir u austrijskoj vojsci a po zanimanju trgovac svinjama, okupio je oko sebe vojsku odmetnika i seljaka i potukao sultanove trupe na Mišaru 1806. Nešto kasnije pobunjenici su oslobodili Beograd.
Srbi su bili uvereni da će im , zbog njihove pripadnosti slovenskom i pravoslavnom svetu, Rusija Aleksandra I priteći u pomoć na vojnom i diplomatskom polju kako bi definitivno savladali Turke i oterali ih sa svih teritorija koje su istorijski pripadale Srbiji. Ali car, jedan od pobeđenih kod Austerlica, zabrinut zbog Napoleonovih ambicija, uznemiren zbog francuskih pobeda kod Fridlanda i Ejloa, a potom i direktnom Napoleonovom pretnjom 1812. potpisao je prvi Bukureštanski sporazum sa sultanom.
Prepušten samom sebi, Đorđe Petrović, koji je postao Karađorđe, ili crni đorđe, nadimak koji je, čini se, dugovao boji svoje kose, pokušao je da stvori srpsku državu koja bi imala svoju vojsku i narodnu skupštinu. Međutim, svesni diplomatske i vojne izolacije svoga neprijatelja, Turci su obnovili ofanzivu. Karađorđe je 1813. pobeđen i izbegao je u Austriju. Beograd je ponovo okupiran, dok je Karađorđevo bekstvo ostavilo slobodan prostor jednoj drugoj velikoj ličnosti srpskog otpora, odgajivaču svinja pod imenom Miloš Obrenović. Nastaviće se...
