Izvor: Danas, 20.Avg.2015, 12:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obostrano balansiranje u sukobu
Pomenuti događaji su govorili da se u sukobu između centralista i konfederalista, klatno pomerilo prema konfederalistima.
Bilo je važno ne pomerati i Tita. "I ti moraš", savetovano je Dobrici Ćosiću posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, "ostati do groba u Titovoj mantiji i pod njegovom kapom. Bez te crvene mantije i titovke, ti ne možeš služiti svom narodu i izvršiti svoju misiju". U govoru na plenumu CK SK Srbije, u martu 1964. godine, na kome se raspravljalo o Titovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pozivu na idejnu akciju u kulturi, Dobrica Ćosić se osam puta poziva na Tita, insistirajući na trajnosti akcije:
"Ove zadatke nije dobro ocenjivati kratkim terminima, jer, ja u to verujem, Tito nas poziva na dalekosežni rad i dugoročne akcije a ne na kampanjske propagande i organizacione operacije... Ako se ostane pri ovakvom stavu, bojim se da ćemo malo postići u oživotvorenju ideja i intencija druga Tita i Izvršnog komiteta."
Međutim, balansiranje u sukobu je obostrano: drugačije - balans ne bi ni bio moguć. U naknadno napisanim sećanjima, Dobrica Ćosić piše da je "17. ili 19. novembra", "oko devet sati" (1966), po njega došao pukovnik i "poverljivo mi rekao da me zove drug Maršal". U razgovoru koji je trajao do ponoći, Josip Broz Tito je Dobrici Ćosiću govorio o postojanju frakcija Kardelj - Ranković i o svojoj nameri da 22. decembra, na Dan armije, izađe pred narod sa istinom. "Ti ćeš da rukovodiš Partijom u Srbiji" - nudi Josip Broz Tito Dobrici Ćosiću. Uznemiren, Ćosić uverava Tita "da je srpska Partija jedinstvena na njegovoj liniji i da ne postoji čovek koji može i sme da stvori organizaciju protiv Tita". A na ponudu, zahtev ili probu - odgovara: "Ja ne mogu da budem predsednik Partije. Ja sam pisac i želim da ostanem samo pisac", što kod Tita izaziva razočarenje i ljutnju.
Osim svom dnevniku, Ćosić je ovaj važan razgovor poverio prijatelju, koga označava inicijalima, a prijatelj je o razgovoru obavestio Aleksandra Rankovića, koga je Josip Broz Tito označio kao vođu jedne od dveju frakcija u jugoslovenskom partijskom vrhu. "Na drugi dan Nove godine 1966", Ranković je pozvao Ćosića na porodični ručak. Tom prilikom, "Ranković mi je rekao da je vrlo spokojan što može da me obavesti da su 'nesporazumi između mene (Rankovića - L.P.) i Tita uklonjeni' i da će se njihova 'saradnja nastaviti u punom drugarstvu'. 'Želeo sam da te obavestim da je ta stvar za koju znaš, sada među nama sređena. A bilo je tu gadnih stvari i intriga. No, to nije tvoja briga.'"
Ali, borba za Tita još uvek traje. Na plenumu CK SKJ, 28. februara 1966. - "Aleksandar Ranković je napao samo srpski šovinizam. On je, očigledno, morao da govori samo kao Srbin, a ne kao sekretar CK. Tito je pokazao najviše političke konkretnosti i strasti za nekakvo rešavanje problema u zemlji."
A problemi sazrevanja: u Hrvatskoj buja nacionalizam.
Dobrica Ćosić je u januaru 1966. godine posetio Karlovac i Zagreb, video Kordun. U dnevničkim zapisima sažima utiske: "Hrvati su utonuli u nacionalizam toliko da se ni od ustaša ne distanciraju... Zagreb prosto smrdi na šovinizam".
U Srbiji se govori samo o nacionalnom pitanju. "Srbija mora da postavi svoje pitanje, svoj životni problem, da iskaže svoju koncepciju budućnosti. Ona ovako dalje ne može".
U toj atmosferi, Josip Broz Tito, u martu 1966. godine, ponovo poziva Dobricu Ćosića. U zapisima Ćosić pokušava da nazre razloge:
"Ne razumem zašto, zbog poverenja ili opet zbog manipulacije, kao 1961. u polemici s Pirjevcem, odnosno sa Slovencima i njihovim vođom Kardeljem."
U razgovoru, Tito opet govori da je Srbija protiv njega:
"Oni iz rukovodstva tajno rade. Šire nacionalizam. Oni su uspeli da zamute i dole, u masama. Beogradska čaršija svašta priča."
Ćosić opet razuverava Tita i predlaže mu "da poseti centralnu Srbiju i proveri raspoloženje naroda prema njemu i Jugoslaviji".
Nastavlja se
