Izvor: Blic, 03.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikson usvojio taktiku protivnika
Nikson usvojio taktiku protivnika
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najpoverljivijih dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Raskid konzervativaca sa Niksonom bio je za žaljenje, jer se naš stav nije razlikovao od njihove analize prirode sovjetskog sistema. Ono u čemu smo se razlikovali bila je procena njegovih implikacija po američku spoljnu politiku. Nikson i ja smo verovali da bi odbijanje pregovora sa Kremljom raširilo zarazu antivijetnamskog protestnog pokreta po svim vidovima američke spoljne politike, i duboko, možda kobno, podelilo naše saveznike. Daleko je bolje, smatrali smo, uzeti inicijativu u svoje ruke i kontrolisati diplomatski proces. U međuvremenu, držali bismo otvorenom mogućnost da se ono što je počelo kao taktika razvije u neki pouzdaniji obrazac koegzistencije.
Niksonovo neslaganje sa tradicionalnim konzervativcima bilo je neka vrsta porodične svađe: njima je bilo mrsko da vide kako njihov istorijski junački vitez usvaja taktiku, čak i neke oblike govora svojih pređašnjih liberalnih protivnika. Vremenom, naročito da nije naišao Votergejt, oni bi se sasvim primirili da je Nikson svojim tradicionalnim podržavaocima objasnio svoj strateški plan - što bi on zacelo i bio učinio u do kraja dovedenom drugom mandatu.
Ono što je puku nelagodu konzervativaca oteralo u otvorenu opoziciju bila je pojava takozvanih neokonzervativaca. Činjenica da su za sebe tražili makar deo konzervativne nalepnice bila je po sebi paradoksalna, jer su, skoro bez izuzetka, njihovi vodeći predstavnici započeli svoj put na liberalnoj strani, većina njih na njenom radikalnom krilu. Niksona su prezirali, strasno se protivili Vijetnamskom ratu, stavljali zamerke našem vojnom budžetu kao odviše hladnoratovski usmerenom, i insistirali na pomirljivijem pristupu Sovjetskom Savezu.
Počev od leta 1972. pa tokom cele jedne godine, ova grupa je sve više bivala razočarana obrtom kojim je kretao američki liberalizam. Njima su bili ogavni radikalizam i životna shvatanja Demokratske konvencije koja je 1972. nominovala Džordža Mekgaverna. A od sovjetske invazije na Čehoslovačku imali su sve manje iluzija o Sovjetskom Savezu. Bliskoistočni rat 1973. dovršio je njihovo okretanje prema geopolitičkom realizmu. Taj su rat tumačili kao sovjetsko-arapsku zaveru protiv Izraela i industrijskih demokratija, i zaključili da se toj opasnosti najbolje može odupreti kroz opoziciju detantu.
Mnogi neokonzervativci su bili (ili su postali) - lični prijatelji. Poštujem Normana Podhoreca, Midža Dektera i Irvinga Kristola zbog njihovih značajnih intelektualnih i moralnih doprinosa, i mnogo su mi dragi na ličnoj ravni. Dugo sam bio obožavalac i Danijela Patrika 'Pata” Mojnihena - mada se njegova označnica 'konzervativac” pokazala unekoliko kratkotrajna. Kad sam bio postavljen za državnog sekretara, ponudio sam mu položaj savetnika u Stejt departmentu. Preporučio sam ga Niksonu za ambasadorsko mesto u Indiji, i Fordu kao ambasadora pri Ujedinjenim nacijama. S ovog poslednjeg položaja Mojnihen je nastavio da razvija svoju političku karijeru, delimice na osnovu oponiranja mojim navodnim shvatanjima odnosa Istok-Zapad, ili bar na njihovom svojevrsnom tumačenju.
Ma koliko se njihove kritike ponekad pokazivale bolne dok sam bio na položaju, ove su osobe i njihove kolege dale značajan doprinos američkoj misli o spoljnoj politici. One su u raspravu unele toliko potrebnu intelektualnu čvrstinu i energiju, što je pomoglo da se prevaziđe prevlast liberalnog konvencionalnog stava. Kada su dobili položaje u Reganovoj administraciji, vodili su snažnu i uspešnu nacionalnu strategiju. nastaviće se
