Izvor: Blic, 24.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikson je bio čovek knjige
Nikson je bio čovek knjige
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Radikalnost zamenjuje liberalizam, a populizam se zaodeva konzervatitivizmom.Tako čudnovata mešavina krhkosti i razmetljivosti ocrtava modernu političku ličnost: krhkosti koja se graniči sa poniznošću u traganju za masovnim odobravanjem, i razmetljivosti koja se pretvara u paniku kad se raspoloženje publike menja. Daleko se više brinući za to šta da kaže nego šta da misli, moderni politički vođa odveć često omašuje da odigra ulogu u kojoj je najpotrebniji: da ponudi emocionalnu čvrstinu kad promena sve brže počinje da ugrožava iskustvo. Nesposobnost da se podmire ove emocionalne potrebe leži u pozadini čudnovatog paradoksa savremene demokratije: nikada politički lideri nisu bili snishodljiviji u nastojanju da tačno utvrde šta publika voli, pa ipak, u većini demokratija, uvažavanje za klasu političara nikad nije bilo na nižim granama. U Sjedinjenim Državama, linija razdvajanja između novog i starog političkog stila okvirno se podudara sa dolaskom Kenedijeve administracije. Jedan mlad i neokušan senator dostigao je predsednički položaj rečitošću, i svojom sposobnošću da koristi još uvek nov medijum televizije. Mandat Džona F. Kenedija bio je prekratak da postavi pred njega izbor između herojstva i statusa zvezde, ili čak da ga učini svesnim tog biranja. Kenedi je bio kadar da praktikuje oba načina ponašanja, i nehotice stavljajući hipoteku na posed svojih neposrednih naslednika, koji su pali kao žrtve iluzije da nikakav izbor nije ni potrebno praviti. Lindon Džonson, duboko utemeljen u tradicionalnoj politici, namučio se tragajući za onom vrstom laskanja koju je Kenedi bio pobudio ali kojoj je suđeno da ostane van domašaja jednog predsednika Džonsonovog naraštaja. Obesmrćen svojim prevremenim odlaskom, Kenedi je za svoje obožavaoce predstavljao otelotvorenje snova koji su postali zaveštanje. Džonsonov jalov pokušaj da igra istu ulogu odveo ga je do vatrenih pohvala od strane onih koji ga nikad ne bi prihvatili. Niksonov slučaj pokazao se još težim. Nijedan moderni predsednik nije bio usamljeniji, studiozniji, nijedan nije provodio toliko vremena sam, čitajući ili skicirajući mogućna rešenja na svojim sveprisutnim žutim notesima. Ako je ikada postojao čovek proizišao iz doba knjiga, to je bio Ričard M. Nikson. On se u spoljnu politiku razumevao bolje nego skoro ijedna druga aktivna politička ličnost njegovog vremena. Pa ipak, kad su obelodanjene trake s njegovim razgovorima i poplava pisanih poruka koje su izvirale iz njegove kancelarije, postalo je očito da je on prekomernu količinu vremena trošio na beznadežan pokušaj da pobudi hvale iz usta onih koje je identifikovao kao establišment s Istočne obale, među kojima je - po njemu - Kenedi bio superstar. Niksonova ubeđenja, ma koliko čvrsta i - u spoljnoj politici brižljivo smišljena, nisu bila kadra da ga održe jer nisu bila saglasna, ne samo s javnim mnjenjem, već i sa potvrdom slojeva kojima se divio i koje je prezirao u isti mah. Ponašao se po uzoru na heroje, ali je takve postupke kvario besomučnim traganjem za zvezdanom slavom, koje je išlo do dokazivanja bezočnosti suparnika kako ju je on video.Mnogo ovih taktičkih spornih pitanja, vođenje spoljne politike za Fordovog mandata postalo je osobito složeno zbog nasleđa koje je Nikson uobičajeno zvao 'nova struktura mira”. Hladni rat je još, naravno, bio u punom zamahu i Sovjetski Savez je i dalje stajao na horizontu kao glavna opasnost, preteća u svom nukleranom potencijalu, s istim ideološkim pretenzijama i kadra da iskoristi unutrašnje podele suparničke supersile.Niksonova administracija je sistematski pokušavala da promeni kontekst hladnog rata. Nije to bilo zato što smo postali slepi za sovjetsku ideologiju; pre će biti da smo zaključili da sovjetski ideološki zanos popušta. nastaviće se
