Izvor: Blic, 07.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikson gubi pokretačku moć
Nikson gubi pokretačku moć
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
No, postojala je, u stvari, i jedna filozofska razlika - mada mi je bila potrebna decenija da to shvatim. Naš sukob s neokonzervativcima nije se odnosio na prirodu komunizma, gde su nam gledanja bila vrlo bliska, već na odnos moralnih vrednosti i vođenja međunarodne politike. Ja sam mislio da su moralni ciljevi značajni, čak presudni, za nalaženje snage u brođenju kroz mnoštvo teških izbora, za svaki od kojih su razlozi za i protiv uravnoteženi a ishodi verovatno nesavršeni. Neokonzervativci su verovali da se vrednosti mogu izravno prevesti u operativne programe.Da nije bilo Votergejta, uspešno Niksonovo poredsednikovanje moglo je značajne poduhvate iz prvog mandata upotrebiti kao vezivo za spajanje ideoloških ubeđenja neokonzervativaca sa geopolitičkim uvidima sopstvenog pristupa. Ali u prenapetoj atmosferi 1973-1974, napadi na Niksonovu spoljnu politiku - naročito detant - počeli su da se stapaju s Votergejtom. Nikson je izgubio pokretačku moć u Kongresu, a time i mehanizam štapa i šargarepe bez kojeg nije bilo ograničavanja ijednog ozbiljnog prostora za neku vrstu dijaloga koji ga je mogao izmiriti kao s nekadašnjim konzervativnim sledbenicima tako i sa preobraćenim neokonzervativcima. Kako u tekućoj raspravi nije bilo snažnog predsedničkog glasa, ostao sam sam da se suočim s napadom. To je moju ulogu pretvorilo u politički problem - u neugodnu i, na duže staze, neodrživu poziciju za jednog državnog sekretara. Oštećen Votergejtom, predsednik nikako nije bio u položaju da se odupre nečemu što je naraslo do revolta tradicionalnog vilsonizma protiv naglaska koji njegova administracija stavlja na nacionalni interes.
Ironičo je da je sovjetski ambasador Anatolij Dobrinjin daleko bolje razumeo našu strategiju nego naši neokonzervativni kritičari. U svojim memoarima on piše:
'U osnovi njihove politike prema Sovjetskom Savezu bila je kombinacija zastrašivanja i saradnje, mozaik kratkoročnih i dugoročnih obzira. I Nikson i Kisindžer hteli su da stvore jednu stabilniju i predvidljiviju stratešku situaciju bez snižavanja visokog stepena naoružanosti, što je ostalo osnova politike u suštini zasnovane na vojnoj snazi i na prilagođavanju nacionalnih interesa samo u slučajevima koje oni nađu za poželjne. Njihovi napori na kontroli naoružanja prikrivali su ovu politiku snage, ali samo ovlaš. U biti ni predsednik ni njegov najbliži pomoćnik nisu bili u stanju (ili nisu želeli) da se povuku iz orbite hladnog rata, mada je njihovo držanje bilo pragmatičnije i realnije nego ono drugih bojovnika hladnog rata u Beloj kući. nastaviće se
