Izvor: Danas, 28.Mar.2016, 12:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nije bilo pravog razumevanja

Pokrivanja troškova pripreme, štampanja i distribucije lista upamtio sam kao veoma težak, napet i iznurujući posao.

Srećom, o trošenju novca brinuli su Dragoš Ivanović i Ljubiša Vujošević tako da sam barem tog tereta bio lišen. Iako nismo plaćali zakup prostorija (sedište je bilo u mojoj garsonjeri) i po pravilu nismo plaćali honorare (izuzev nezaposlenima), i plaćali smo i minimalne cene u "Glasu", "Vikomu" i "Grafiprofu" krajnje je naporno bilo obezbediti kontinuirano >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << izlaženje lista u tako dugom periodu. Paradoksalno, u ratno vreme to je išlo donekle lakše, dok smo dobijali izvesnu humanitarnu pomoć i imali podršku za naše projekte od nekih većih fondacija. No, tada nije bilo pravog razumevanja. Kako su nam ponekad saopštavali predstavnici moćnih fondacija, oni su prvenstveno zainteresovani za one projekte gde postavljaju "svoje seme".

A kada su prestali oružani sukobi proklamovano je da svi treba da idu na tržište. Od tada je najteži i najzamašniji posao bio pisanje komplikovanih predloga projekata i izveštaja, uz posredovanje raznih medijatora, i bez interesovanja za stvarne rezultate rada i njihove plodove u našoj zemlji (šta biva s posejanim "semenom"?). Izgleda kao pravo čudo da usred svakakvih ovdašnjih sukoba i razdora u Republici nije bilo krupnijih potresa. Jedan od njih nastao je zbog toga što glavni urednik nikako nije hteo da sarađuje u pripremi novina za štampu, u samoj štampariji, a kada sam mu predložio da se, ako neće da radi urednički posao, povuče optužio me je za staljinizam (i u tom duhu vodio izvesnu kampanju i kod fondacije), ali za to nije dobio podršku novinara i Saveta. Nekoliko godina kasnije, sekretarka Redakcije Lidija Jovetić često nije dolazila u službeno predviđeno vreme na radno mesto, pa sam je zamolio da preda dužnost; povukla se ali je naokolo kukala da je žrtva "mobinga".

Najzad, sledio je mučki udarac jednog saradnika, Ivana Ahela, čiji jedan tekst nisam odobrio za objavljivanje, zbog uvredljivog odnos prema autoru s kojim polemiše, koji me je na jednoj sednici Skupštine izdavača oklevetao da sam pristrasan u određivanju honorara moje dece koja rade određene poslove, što su prisutni, znajući da ja uopšte ne učestvujem u određivanju honorara, odbili kao klevetu, pa nije izbila javna afera niti je došlo do razdora. Bio sam i u teskobi kada sam odlučivao da li da u taj projekat uključim i svoju porodicu. Pošto se nije ispunilo moje priželjkivanje da se nekako skrase u Ljubljani, naprosto sam bio primoran na njihovu saradnju u onome što radim u Beogradu. Glavni i najvažniji saradnik bila je Nina koja je godinama unosila tekst, vršila lekturu i korekturu (često u saradnji s Tanjom), radila prelom i tehničko uređivanje. Savtaj posao radila je gotovo besprekorno, ne samo po mom mišljenju. Zbog toga se lišavala i svojih mladalačkih zadovoljstava, uključujući i odustajanje od zasnivanja svoje porodice. Prema njoj sam se mnogo ogrešio. Ponekad sam se ponašao kao surovi tranzicioni gazda. Nametao sam jedva podnošljivi ritam posla. Nisam pokazivao zadovoljstvo njenim radnim sposobnostima i predanosti poslu. Izostajali su razumevanje i roditeljska ljubav. Zbog toga je dolazilo do oštrih reči i stresnih situacija. Nekako smo to pregurali, ali su ozlede ostale.

Realne teškoće i niski udarci, svakako, otežavaju posao i ostavljaju bolne ožiljke, ma koliko ih potiskivali. Izvesnom upornošću, koju ni sam sasvim ne razumem, dugo je trajao angažman u Repu blici, više od dva de set go di na.Iz toga razdoblja duboko mi se urezao u sećanje ožiljak od bolnog raskida jednog dugog i iskrenog prijateljstva, sa profesorom Ljubomirom Tadićem. Upoznao sam ga ubrzo po njegovom preseljenju iz Sarajeva u Beograd, početkom šezdesetih godina. Pratila ga je legenda da je junački podneo streljanje svoje braće u partizanima, zbog pristrasnosti prema stricu, koji su mu dojavili da će ga napasti kao "izdajnika", mada nije pripadao nikakvim oružanim formacijama, a ipak je ubijen. Veoma mi se svidela usklađenost njegovih neformalnih kazivanja i javnih izlaganja. Angažovao sam ga kao predavača na RU "Đuro Salaj" i uredio prvu njegovu knjigu u Beogradu, zbornik tekstova Partija proletarijata (koautor je bio Trivo Inđić), a u izdanju "Sedme sile".

Nastavlja se