Izvor: Blic, 24.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesigurnost je zanimljiva
Nesigurnost je zanimljiva
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koju su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Možda se on ne oseća pozvanim da deli save te, budući da ni sam nije zadovoljan sobom, ili je to samo njena pretpostavka, budući ga ona ne poznaje u potpunosti. Koliko je ljudi dobro poznavalo svoje roditelje? Od kada su privatni životi postali značajniji od javnih života, postalo je nemoguće da se tradicijom, s kolena na koleno, prenosi obrazac življenja.
Da su samo njeni nastavnici umeli da joj usade neku dublju ambiciju, da je ona nekim slučajem upoznala nekog ko bi bio obuzet onim što misli, i koji bi mogao i nju da zanese. Međutim, njeno školovanje je bilo potpuni promašaj, iako je imala visoke ocene. Takođe, nijedan profesor na fakultetu nije na nju uticao. I sama je postala nastavnik, ali ju je to bacilo u očajanje zbog obrazovanja: četiri petine njenih kolega su bile u depresiji, a samo je jednom ili dvoma bilo stalo do posla, i obrazovanje je za njih bilo gotovo kao neka religija.
A ko drugi joj je mogao pokazati put? 'Odgojena sam u svetu u kojem su devojčice razgovarale između sebe', no ona nema ukusa za ogovaranje. 'Nikada nam niko nije rekao da možemo da razgovaramo sa muškarcima.' Razgovore sa njima uvek pomućuje mogućnost da se bude zaveden: 'Mali broj njih prihvata ideju da je istinski razgovor sa ženama moguć. Čim neki muškarac vidi da vam se dopada, on pretpostavlja da želite da budeti zavedeni. Odlazak u krevet može biti od koristi da se započne konverzacija, ali to nije neophodno.' Mnogo je manje toga među ženama koje poznaje. Najbolji prijatelj joj je bivši ljubavnik, sa kojim joj je odnos znatno prijatniji, sada, kad nema ni govora o zavođenju. To kako muškarci na nju gledaju ponekad joj je po volji, ali nekad je i baci u očajanje. 'Da biste govorili sa muškarcem, morate najpre da se izborite za pravo da s njim govorite.'
Njena poteškoća sa muškarcima istovetna je kao i problem zbog toga što ima samo jednu 'strast'. Ništa što radi ne obuzima je u potpunosti, jer ona gaji strast ka otkrivanju novog, ka putovanju, upoznavanju nepoznatog, a to znači da se nema samo jedna opsesija. Njena ličnost je mnogostrana. Čini se da je žena od karijere, ali isto tako voli i da šije; odbija da se saobrazi slici koju nameće njen posao. To mogu da čine muškarci, ali ne i žene. Da je morala da bira između karijere i privatnog života, radije bi izabrala ovo poslednje. Kad bi imala dete, uzimala bi zbog njega odsustvo a da se zbog toga ne bi osećala kao da se žrtvuje, dok je preveliki broj muškaraca sputan osećanjem da ne mogu da se oduže majci za ono što je zbog njih žrtvovala. Muškarci kažu da misle da je sujetna. Ona im na to odgovara da je upoznala samo uplašene muškarce. Oni ne razumeju da nije sigurnost ono što ona od njih želi. 'Najzanimljivije stvari koje sam radila bile su nesigurne. Kad nešto odlučim da učinim, ja ne mislim o riziku. Sigurnost me uspavljuje.' Kad muškarac očara neku ženu, on misli da ju je zadobio, dok bi u stvari ljubavne veze trebalo da podrazumevaju svakog dana novi zanos. 'Ono što je meni potrebno nije to da budem posve sigurna u pogledu svojih osećanja. Osećam potrebu za tim da me neko dovede u stanje opasnosti.'
Florans se udala kao mlada devojka, živela sa svojim mužem godinu dana, a potom sama tri godine. Dopadala joj se ideja zajedničkog doma, ali isto tako i da ima vlastiti dom. Malo je muškaraca koji mogu to da razumeju – ili pak to da ona poželi da ode od kuće na nekoliko dana – već od nje očekuju da im za svoje vreme položi račun. Oni sude o njenim prijateljicama, iako im ona ne traži da s njima razgovaraju. Ne može da podnese da je sprečavaju kad želi nasamo da čita. Ne brine je to da je suviše zahtevna: 'Imam sreće da umem da živim sama.'
Nastaviće se...
