Izvor: Danas, 12.Avg.2015, 13:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemamo volje da se spasemo
"Nikome se ne ratuje za Srbe u Hrvatskoj. Beznađe je ljudima razorilo svest i dušu.
A narod oseća, vidi, sluti svoje propadanje. Osećaj propadanja - bitna je njegova misao o sebi. Propadanje je neka neminovnost, kao umiranje od neizlečive bolesti. Neophodne su promene i preporod koji bi ozdravili narod.
... Okončava se i moje doba u svemu što mi je činilo život. Šta još mogu i treba da napišem? Ono što nastaje nije ono što smo želeli mi kritičari, poricatelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i rušioci titoizma. Promene koje nastaju nesaglasne su s našim idejama i zamislima. Opet smo obmanuli sebe.
... Surovo sam kažnjen za optimizam i oholost u mladosti; ali i za 'kritiku svega postojećeg' u zrelosti.
... Nemačka je u miru dobila Drugi svetski rat, sada ruši sve tekovine svojih ratnih poraza (priznanje Slovenije i Hrvatske - L.P.). Srbiju mora da kazni zbog njene pobede i nacionalne ambicije. Ne postoji sila koja bi Nemačku u tom sprečila. Ne postoji Sovjetski Savez.
Narod obuzelo očajanje, kao aprila 1941. godine. Srbija nezaustavljivo propada (podv. L.P.). Izgubićemo i Kosovo i Metohiju. Otići će nam severna Bačka. Gubimo sve oslobodilačke ratove koje smo vodili u XX veku.
... Šta se zbilo sa srpskim narodom? Nesposoban je da postoji? Nedostojan je da postoji? Kažnjava ga neka viša sila za neoprostive grehe?
... Ne znam ko je gori: vlast ili opozicija. A niko ne zna put spasenja. Mi prosto nemamo ni pameti, ni volje, ni veštine da se spasemo. Ako se izbavimo iz ovog istorijskog i političkog bespuća, biće to samo zahvaljujući neprijateljima. Nadam se, načiniće i oni neku grešku koja će nam omogućiti da preživimo."
Već smenjen sa dužnosti predsednika SRJ, Dobrica Ćosić je u dnevničkim beleškama pisao: "Razvoj me skršio. Ali nemam ni volje ni snage da ga sledim". Nezainteresovan je za budućnost, jer u njoj, kako kaže, neće živeti. To, međutim, nije stanovište umornog pisca. To je jedan od toposa srpske istoriozofije. Radovan Samardžić smatra da "ravnodušan i ambivalentan stav Srba prema budućnosti proističe iz uverenja da zbog davnih grehova nemaju na nju pravo". Dobrica Ćosić je jedini spas srpskog naroda nalazio u njegovoj propasti. Ali, zato "srpska propast mora postati njegova (srpskog naroda - L. P.) veličina". U krugu koji je opisao, Dobrica Ćosić se koncentrisao na revitalizaciju sržne ideje srpske nacionalne ideologije, ideje ujedinjenja srpskog naroda u nacionalnu državu.
U maju 1993. godine, na zasedanju Skupštine Republike Srpske, Dobrica Ćosić je rekao: "Dva veka mi imamo jedan isti cilj, a to je borba za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Ovo je sedmi rat koji se vodi za ostvarenje toga cilja. Živeli smo u uverenju da smo u dve Jugoslavije rešili srpsko nacionalno pitanje... Obmanula nas je istorija; obmanuli smo sami sebe; obmanuo nas je svet; obmanula su nas naša braća, koja su s nama zajedno ušla u tu zajedničku državu... mi pripadamo narodu koji je dobijao ratove, a gubio mir. Evo novog iskušenja (Vens-Ovenov plan, koji je Skupština RS odbila - L.P.) da dobijeni rat pretvorimo u poraz. Nemojmo svoju veliku istorijsku pobedu da pretvorimo u poraz. Mi imamo uslove da u miru dobijemo konačnu pobedu... da u miru dobijemo ono što smo započeli u ratu, ono što smo ratom, žrtvama, rovovima, postavili kao podlogu za konačnu pobedu" piše Dobrica Ćosić u Piščevim zapisima.
Među pretpostavkama za to, posle poraza na kraju XX veka, od esencijalne je važnosti negativan odnos prema onom istorijskom razdoblju koje simbolizuju Josip Broz Tito i jugoslovenska država kao zajednica naroda. Treba dokazati da u tom razdoblju leže razlozi za propadanje srpskog naroda; one koji to razdoblje imaju u svom iskustvu - uveriti da su bili u zabludi; onima, pak, koji ga nemaju u iskustvu - omraziti i ogaditi. Na tom su tragu romani Dobrice Ćosića Vlast i Vlast II.
U ovom romanu Dobrica Ćosić zaokružuje svoje viđenje Tita kao najvećeg neprijatelja srpskog naroda: "proradila u Titu hrvatska destrukcija Jugoslavije, vlastodržačka samovolja i austrougarski sindrom, kominternovska ideološka matrica razjedinjavanja Jugoslavije sa antisrpskim motivima..."
"A Srbi su suludo verovali da je Jugoslavija njihova država jer su za nju najviše ginuli, ubeđeni da su iznevereni, umesto da se osećaju oslobođenim i spasenim".
Sada, kada je priroda obavila svoj posao: "Postajemo opet ono što smo bili - mali i nemoćni. A spremni na sve. Na to nas primorava svet. Samo tako, možda, možemo da opstanemo"
Ali i njegove knjige koje ne pripadaju romansijerskoj građevini koju je on, sa istrajnošću fanatika, podizao više od pola veka. U kakvom su odnosu fanatizam pisca i strast političara?
Nastavlja se
