Izvor: Blic, 07.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša, Vesna i Cigani
Nebojša, Vesna i Cigani
Vesna Pešić kakvu malo ko poznaje! To je prva impresija nakon čitanja upravo objavljene intimne ispovesti bivše predsednice Građanskog saveza Srbije i jednog od tri lidera koalicije ZAJEDNO, pod nazivom 'Možeš ti to Vesna, možeš!' Lirski nežno, ženski lucidno i intelektualno otmeno, s retkim moralnim ukusom, Vesna Pešić otvoreno govori o: godinama detinjstva, vezanosti za majku, konfliktu s ocem, druženju sa sestrama, godinam učenja i lutanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o prolaznim i neprolaznim ljubavima. Tu su i snovi o bunama u Africi, lament nad propalom revolucijom u Srbiji. Posebnu zanimljivost čine poglavlja o radu u koaliciji ZAJEDNO, vrlinama i manama Đinđića, Draškovića, Koštunice, o mukama s Avramovićem, kao i epizode o telefonskom prepadu u kabinet generala Perišića i sporu sa Klintonom na ceremoniji prijema američke nagrade za demokratiju... Autobiografsku ispovest Vesne Pešić je inicirala, vodila i vešto oblikovala Nadežda Ćetković, prof. filozofije i urednica Feminističkih sveski, a objavila 'Medijska Knjižara Krug', gde se može i kupiti. Adresa: 'Medijska Knjižara Krug', Tržni centar, Makedonska 5/II, Beograd, tel: o11/ 33 43 225
Idem sa Srđom u kafanu Bled, gde on treba da se nađe sa Nebojšom Popovim radi nekog političkog posla. To je '74. godina. Opet sam se družila sa Srđom. Bez uspeha. Ja sedim i ćutim a njih dvojica pričaju neke važne stvari. Nebojša je stameno ozbiljan, uliva poverenje. Pomišljam kako mi se on dopada. U odnosu na nestabilnog Srđu, Nebojša deluje kao stena. Nebojša me ne primećuje, ne gleda u mene.
Nebojša se družio sa mojom sestrom Mirjanom. Oni su imali svoje društvo iz kruga biblioteke Pravnog fakulteta. Viđala sam ga kod Mirjane u biblioteci. Nebojša je dolazio na Pravni fakultet i proučavao stare časopise, novine. Uvek se pravio da me ne poznaje, ili bi dobacio neku pakosnu primedbu. Srećemo se na monstr-žurkama kod Zorana Petrovića, takođe iz biblioteke. Jedne noći Mirjana, on i ja završimo kod mene u sobi. Skoro je jutro. Sedimo na podu. On je stavio ruku na moja leđa. Razišli smo se ujutro. I opet se ne poznajemo.
Dobila sam šest meseci od Instituta za socijalnu politiku da pišem doktorsku disertaciju. Rešila sam da idem u Herceg Novi, da počnem da pišem u tišini, sama i bez uznemiravanja. Nebojša kreće na Mljet iz istog razloga. I on treba da piše doktorsku disertaciju. Dok radim jogu, razmišljam o toj slučajnosti. Sretnem Nebojšu i kažem mu da može da ide sa mnom kolima do Dubrovnika. Dogovorimo se da početkom februara krenemo na more. Po nekim pljuskovima i klizištima jedva smo stigli do Tjentišta. Uđemo u hotel, nigde nikog nema, zimsko je vreme. On na recepciji zbunjen, ne zna šta da kaže. Ja se umešam i kažem da tražimo dve jednokrevetne. Ni to nije lepo zvučalo, pa je Nebojši neprijatno od recepcionera. Nekako se izvadila stvar tako što smo dobili apartman. To je bilo tačno što je nama trebalo: da budemo zajedno i odvojeno. Mogućnosti su samo u vazduhu, ali se ništa nije dešavalo. On odlazi za Mljet, a ja sama stižem u Herceg Novi. Pisao mi je sa Mljeta i jednog dana se pojavio u Herceg Novom, potpuno obrastao u bradu, sa štapom u ruci. Pravi divlji čovek.
Šetamo danju i noću pored mora, sedimo po pustim kafanama, vodimo beskrajne razgovore i cedimo se od kiša. Ništa nam ne smeta da se kiša sliva sa nas, da usred kiše izađemo, da se sklonimo u neku kapiju dok ne prođe najgore, pa opet od jedne klupe do druge. Naravno da su to bili ljubavni razgovori na neke druge teme. Iskušavanja koja su trajala 20 godina. Sa jednim prekidom od dve godine, dok sam se družila sa Ivanom. Nikada se mi nismo zvanično ni sastajali ni rastavljali. Uvek smo bili na distanci i uvek je iznova prelazili i nalazili se kao da smo na početku. Kao da je postojao neki protokol. Mnogo smo se družili, baš družili, provodeći ogromno vreme u kafanama. On mi kaže: 'Hajde da se nađemo na pola puta.'
Pitam: 'Šta je to pola puta?' On kaže da je Osijek pola puta između Zagreba i Beograda. Da se nađemo u kafani Bela lađa. Nikada nisam bila u Osijeku. Odem na autobus i stignem u Osijek. Na stanici uzmem taksi i kažem da me vodi u Belu lađu. Čovek mi odgovori da je ta kafana srušena, da je više nema.
Kažem mu da me vodi tamo gde je nekad bila Bela lađa. Pomišjam šta ću u Osijeku, mora da sam luda kada sam prihvatila ovakav sastanak. Počinje kiša, već se pomalo kajem i u sebi grdim svoju avanturističku prirodu. Taksista me odvede negde, usred ničega, i reče da je tu nekada bila Bela lađa. Stajao je Nebojša i čekao na kiši. Onda odosmo u Čingelinge čardu. Osijeka se sećam kao grada u kome celu noć zvone crkvena zvona. Sutra krenemo u Vukovar, gde smo se uvalili u neko seno, nekome u dvorištu. Pravo pravcato skitanje, koje sam ponovo rekonstruisala kada je Vukovar napadnut. Osvajanje Vukovara je bilo najdivljačkije. Onda smo otišli u Ilok, čudno mesto u kome žive ljudi nalik na neku drugu rasu. Završili smo u dvorcu koji ima najlepši pogled na Dunav. Cela se reka prostrla pred nama. U Novom Sadu pred voz kupujemo pogačice. Stižemo do Beograda i svako na svoju stranu.
Takva putovanja su moje slike_arhiva o Nebojši. Slike sa Kosova, iz Gospođinaca, Novog Kneževca, pančevačkih ritova i reke Tamiš, Rima i Njujorka, Atine, Zrenjanina .... Njegova bašta u Zrenjaninu gde sate provodimo u raspravama kao načinu približavanja. Njega ponekad nema danima, pa i nedeljama. Onda se javi i donosi mi cveće. Ja ga prvo nogama izgazim, pa ga bacim u vodu, da ga odnese mutna Marica. Šta će mi cveće kada ga nema danima? Ludovali smo beskrajno, dok nas nije sustigao rat. Onda smo postali ratni drugovi, krenuli smo u zajedničku borbu i evo, do današnjeg dana, traje borba neprestana. Nema više kafana, nema kiša, nema ljubavi, nema društva. Sve je to nestalo, utopio se život u Srbiji u kojoj raste tumor u glavi. Ja se nekako održavam sa drugima, i on verovatno to isto čini sa drugim ljudima. Mi se uglavnom više ne podnosimo. Prijateljstvo je nesporno, ali baš tako, kada je nužno. Ne razumemo se i posle tri reči nastaje nesporazum. Žao mi je. Uvek gladim te nesporazume, jer mislim da nisu važni prema godinama koje smo proveli družeći se. I sada vidim nas dvoje kako nam u Knićanima sviraju Cigani, a sutra idemo peške kao sami na svetu po banatskim pustarama.
Povezoše nas seoska kola sa konjima, da bismo se u Baniji rastali, opet na neodređeno vreme - sve do novog događaja. Niko nije umeo tako da se provodi kao nas dvoje. Prosto tandem za ludi život. Sipa mi vino i kaže: 'Reci kad je dosta'. Ja ne kažem kad je dosta. Vino se sliva i pravi crvenu rečicu. Tako je bilo od Hercegnovog do Pelješca tokom osamdesetih, sve dok sve nije stalo.
Iz tih atmosfera sve smo više ulazili u politiku i Nebojša mi je uvek govorio: 'Ajde, ti možeš.' On je mene sve više i više gurao, a i Srđa pomalo, kad je bilo potrebno, ali uglavnom Nebojša. Tako sam sa Nebojšom putovala od UJDI-ja do Građanskog saveza. U velikom timu i zahvaljujući Nebojšinom trudu, stvarali smo najveće delo srpske spoznaje Srpsku stranu rata. U Parizu smo prikazivali knjigu tako uigrano i savršeno da prijatelji u publici nisu mogli a da tu uigranost ne primete. Tako smo proputovali i Nemačku, kada je izašlo nemačko izdanje knjige. Nijednom se nismo zakačili.
Nebojša je divan zato što je uvek na mojoj strani. On najbolje ume da bude na mojoj strani, zato što sam ja njegova izmišljotina. Mislim na politiku. On je govorio 'možeš ti, možeš ti'. I dan-danas, ako mene neko napadne, ako meni zapreti neka nevolja, evo ga on, odmah se javi i kreće u akciju. Stvarno je bio onakav kakvim mi se učinio u Bledu. Bledsku impresiju nikada nije izneverio. On neće da kaže: 'Hajde da doručkujemo u Rimu', ali stižemo do Male Moštanice. On na četrdeset stepeni ide da obiđe prijatelja u bolnici. Tvrda građa. Takve više nema, ne proizvodi se. Pre neki dan ga pitam da li se i on zaljubio, a on mi odgovara, smeškajući se, da se još nije ni odljubio. Kraj
Vesna Pešić: Ljubav i politika
