Izvor: Blic, 10.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne gledaj na sat i ne zevaj!
Ne gledaj na sat i ne zevaj!
Govorili ili ne govorili, naše telo nas odaje. Telesni stavovi, gestovi, izrazi lica rečitiji su od reči i često, mimo naše volje, otkrivaju istinska osećanja prema drugima, skrivene namere, raspoloženja koja krijemo ili ne priznajemo... To se događa tako što prilikom druženja naše telesne radnje (postupci) postaju gestovi, a ti gestovi šalju poruke da nekog volimo ili preziremo, da nas seksualno privlači ili odbija, da smo razmetljivi ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << škrti, da smo podigli nos ili se podrugujemo... Drugi čitaju takve signale i na osnovu pročitanog, zauzimaju stav prema nama.
Ali nisu svi vični razumevanju telesnog govora drugih. Kako se to uči pokazao nam je Dezmond Moris, filozof i antropolog, koji se posle proučavanja ponašanja životinja okrenuo ponašanju ljudi, i u antologiji tekstova 'Otkrivanje čoveka', dao iscrpna objašnjenja kako da tumačimo i čitamo tuđe gestove i ponašanja.
Kad je društveni snobizam dostigao svoj vrhunac u prošlom stoleću, vređanje ravnodušnošću je dobilo status formalnog gesta: sečenja. To je bilo rezervisano za susrete sa ljudima koji su smatrani za društveno niže osobe, pri čemu biste im dopustili da vide da ste ih primetili, pa biste odmah zatim oholo okrenuli glavu na drugu stranu, ignorišući ih. 'Sečenje nekoga namrtvo' i ignorisanje pružene ruke radi rukovanja se i danas koriste kao prenaglašene forme ravnodušnosti u ekstremnim slučajevima, ali su ti gestovi odavno prestali da igraju neku ulogu u svakodnevnim zbivanjima na društvenoj sceni. I zato je njihov udar, kad se danas u retkim prilikama primene, tim jači i strašniji. U našoj današnjoj antisnobističkoj kulturi od nas se očekuje da na svakom prijateljskom društvenom skupu sve vreme pokazujemo veliko interesovanje za svakog, a ako nam to ne polazi za rukom, onda i jedan jedini naš propušten osmeh može da se shvati kao naša namera da nekom od naših osetljivih poznanika šaljemo uvredljive znake pravo u lice.
2. Znaci dosade. Ako ravnodušnost ne izazove uobičajeni efekat, jaču reakciju predstavlja otvoreno pokazivanje znakova dosade. Najomiljeniji znak koji se tu pokazuje jeste lažno zevanje. Među alternativama je dubok uzdah, zatim 'belo' buljenje sa odsutnim izrazom lica ili često gledanje na sat. Ova poslednja radnja može da bude nezgodna u slučajevima kad nemamo nameru da nekog uvredimo. Ako je nekom vreme ograničeno, a on očajnički želi da sazna koliko je sati, njemu je neprijatno da gleda na sat u slučajevima u kojima bi taj njegov gest mogao da bude protumačen kao uvredljiv znak dosade. I zato ta osoba pribegava raznim tehnikama pomeranja ruke i bacanja kratkih, diskretnih pogleda na svoj sat.3. Znaci nestrpljenja. Mali pokreti koji ukazuju na prinudu da se iziđe iz trenutne situacije, takođe su u širokoj primeni. Oni poprimaju oblik radnji 'minijaturizovanog kretanja' kao što je lupkanje prstima po stolu, tapkanje nogama po podu ili često pljeskanje šakom po telu. To izgleda kao da jedan deo tela nestrpljivo odražava ritam bežanja, dok mu drugi miruju. Prsti razigrani lupkaranjem liče na mala stopala na nožicama koje cupkaju u mestu. Stopalo koje tapka po podu stalno kreće na put, stalno na prvom koraku bekstva, ali se nimalo ne udaljava, te neprestano mora da ponavlja svoj smerajući pokret. Za posmatrača ovih znakova uopšte nema sumnje da bi taj lupkarač ili tapkač više voleo da se nalazi na nekom drugom mestu. Iako nisu vršena merenja, može se pretpostaviti da je brzina tih ritmova nestrpljenja približno isto kao brzina živahnog koračanja ili trčanja.
4. Znaci superiornosti. Mnogi vređači vrše male radnje koje ih čine naizgled veličanstvenim i 'superiornim'. Najočigledniji primer je zabacivanje glave, kombinovano sa poluotvorenim očima, što je i stvorilo popularne fraze 'gleda sa visine', 'diže nos' i 'gleda niz nos'. To je prenaglašena verzija jednog od znakova visokog statusa. Kod običnog pokazivanja statusa, nadmoćniji pojedinac drži glavu visoko uzdignutu, dok je onaj potčinjeni obara. Ta visoko/nisko razlika u držanju glave obično je dosta mala- tako mala da smo je retko i svesni. A nesvesno, međutim, mi veoma spremno reagujemo čak i na najsitnije razlike u 'uspravnosti'. Kad neki pognut čovek uđe u sobu, on će morati da se trudi više od nekog pravog-kao-sveća da bi stekao naše poštovanje. On neće biti svestan toga, a nećemo biti ni mi, ali tu će ipak da teče ona donja, ponorna struja osećanja. U trenutku kad nanese uvredu, vređač može, nezavisno od svog statusa, da zauzme stav 'uzdignute glave', pa čak i da pretera u tome.
Može izgledati kontradiktorno da pojedinac niskog statusa vrši jednu prenaglašeno visokostatusnu radnju kao što je ova, ali u trenutku kad nekom baca uvredu u lice, on, tako reći, napušta svoju normalnu statusnu ulogu. U napadu besa ili 'uzvišenog' gneva, on odbacuje svoje uobičajene inhibicije i dok, napadajući, pušta svom jeziku na volju, zabacuje glavu u jednoj paradi preterano visokog statusa na koju nije navikao. To je trenutno uzdizanje, ali ono jasno govori o njegovom momentalnom gubljenju kontrole nad samim sobom. nastaviće se
.jpg)
