Izvor: Blic, 23.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narod slavi, vlast ignoriše
Narod slavi, vlast ignoriše
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin – >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
Posle samoubistva četrdeset sedmorice vernih samuraja, stotine i stotine građana Edoa, hiljade njih, dolazile su na njihove grobove u hramu Sengakuđi, kao na hodočašće, a priča o njima širila se Japanom. Za taj događaj čuo je i onaj samuraj iz oblasti Sacuma, koji je svojevremeno uvredio glavnog Asanovog vazala Oišija, pa je posle dugog putovanja došao i on do Edoa i stigao na poklonjenje u hram Sengakuđi. Samuraj se duboko poklonio pred grobom Kuranosukea Oišija, dugo tu klečao, a onda, glasno uzviknuvši izvinjenje zbog svog ponašanja prema njemu, kada ga je ukorio i pljunuo mu u lice ispred krčme u Kjotu, čovek iz Sacume izvadio je kratak mač i sam sebi rasporio stomak. Tako je broj grobova u hramu Sengakuđi povećan na četrdeset devet, jer je, uz gospodara Asanoa, nepravedno osuđenog, i četrdeset sedmorice njegovih vernih vazala, tu sahranjen i taj nepoznati samuraj iz Sacume, koji je, u neznanju, uvredio jednog od osvetnika. Hram Sengakuđi postoji u Tokiju, kako se sada zove Edo, i danas. Pošto je ovu priču čuo odavno, autor ovog teksta otišao je čim je stigao u Japan (pre više od dvadeset osam godina) da obiđe grobove vernih samuraja i njihovog gospodara. Hram se nalazi u blizini ambasade Jugoslavije u Tokiju, ali je malo naših diplomata ikada pomislilo da u njega svrati, većina i ne znajući za ovu istinitu priču. Na ulazu u hram postavljena je velika bronzana statua koja predstavlja Kuranosukea Oišija, a oko nje je mnogo prodavnica i kioska, u kojima se turistima i došljacima nude različiti suveniri vezani za ovaj događaj. Tu su kopije bubnjeva, oružja, koje su samuraji nosili u napadu na Kiru, crteži njihovog tadašnjeg izgleda, minijaturni mačevi i još mnogo toga. Kad se prođe glavni ulaz hrama, naiđe se na zgradu u kojoj se čuva oružje i oprema četrdeset sedam vernih samuraja, očuvana kao da su juče bili upotrebljeni. U toj zgradi su i njihove figure od obojenog drveta, tako da je to pravi mali muzej posvećen ovom događaju. Tu su i njihova odeća, pisma koja su pisali pred smrt. Ali, iza svega toga je malo tiho groblje hrama Sengakuđi, u kome ćete prvo naići na veliki spomenik gospodara Asanoa i onaj mali bazen sa vodom u kome su samuraji – osvetnici oprali glavu zlog Kire. Iza njega je četrdeset osam grobova, grobova osvetnika i njihovog kasnijeg sledbenika, samuraja iz oblasti Sacuma. Ispred grobova je mala kapela i neka vrsta ognjišta, na kojima se umesto sveća pale tanke suve cepanice od bukovine, što je deo rituala Japanaca kada posećuju groblja. Uz to je i kućica, sa staklenim prozorom, u kojoj ćete uvek naći tamjana u štapićima, za koji se novac ostavi tu negde pored, bez obaveze, i onda se tamjan zapali na grobovima. Deluje malo verovatno, ali na ovim grobovima, svakog puta kada je autor ovog teksta išao njima na poklonjenje, uvek gori tamjan i dime se one bukove cepanice. Išao sam tamo nekada u razmaku od nekoliko nedelja, nekad u razmaku od nekoliko meseci, pa i u razmaku od nekoliko godina, ali posetilaca na grobovima uvek je bilo, tamjan i cepanice uvek su goreli, a suveniri su se lepo prodavali. Da bi se razumela struktura japanskog društva treba znati da zvanično ovi ljudi u svojoj zemlji nikada nisu prikazani kao junaci. Njih su slavili obični ljudi, njih su slavili književnici, autori pozorišnih drama, autori filmova i TV drama i serija, ali nikada u nekom udžbeniku koje izdaje ministarstvo prosvete nećete naći ovu priču detaljno ispričanu, kao moralni primer mladima. Samuraji koji su ubili zlog savetnika Kiru zaradili su poštovanje svojih sugrađana i zemljaka još za života, a zaslužuju ga neprekidno kroz tri veka od događaja koji se ovog decembra navršavaju. Njih poštuju svi najznačajniji Japanci, ali nijedan zvaničnik ne sme da ih javno pohvali ni danas, jer su oni prekršili zakon i zbog toga su kažnjeni – a i to se u Japanu i danas pamti. ( Nastavlja se )
