Izvor: Blic, 14.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narkomani nisu pravi prijatelji
Narkomani nisu pravi prijatelji
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Interesantno je da mladić, sam za sebe, nije narkoman!
- To je jako čudno, ali tačno. Kad se setim da sam u tom svetu već deset godina, pomislim: 'Au, bre, pa ti si narkomančina!' A opet, s druge strane, ne bih se tu svrstao. Ne, nikako to nije moj život. Znam one kojima je droga život u pravom smislu reči, i ništa ih, izuzev nje, ne zanima. Izbegavam da se družim sa narkomanima. Ne volim ih. Devedeset odsto njihovih razgovora svodi se na drogu... Jeste, u društvu se lepše 'urokati', ali društvo je dvoje-troje ljudi, najbližih, i to, ni u kom slučaju, nisu, kako se obično misli, 'seanse'. Premda, umem i sam da se 'urokam', kao, recimo, jutros. A najbolji drug? E, nemam ga. Zato što su mi najbolji drugovi bili narkomani. A kad zavisimo jedan od drugog, mi nikako ne možemo biti najbolji drugovi. Prosto, vezuje nas zajednički interes, a drugarstvo je drugorazredno, usputno...
- Pre nekoliko dana došao mi poznanik. Kaže, u bekstvu je, traži da se skloni kod mene dok ne prođe frka. 'Gde ćeš kod mene', skrećem mu pažnju, 'kad znaš da mi je gajba provaljena, da će policija prvo doći ovde?'
- Već sam video sebe kako ležim ničice, raširenih ruku i nogu, i kako odgovaram na mnogobrojna pitanja. Iako nisam ovog puta kriv, mislio sam, biću kriv jer će ga pronaći kod mene. A jedan je od većih rasturača... Moja devojka je u drugoj sobi plakala i molila me da nešto učinim, ali nisam uspeo da ga ubedim da ode. Ne može se tu govoriti o drugarstvu. Ja nisam želeo da zbog njega rizikujem, a njega nije bilo briga što će me 'uvaliti'.
- Policajci su, kako sam i pretpostavio, brzo došli. Njega su odveli, a u meni je opet oživelo ono osećanje greha, na koje sam sam sebe osudio. Nikad miran, nikad spokojan, u stalnim iščekivanjima posledica svoje krivice, živim...
- Kao klinac, kad sam 'ufuravao' u ovakav život, na obične smrtnike gledao sam s podozrenjem, s visine. Sad ne pravim takvu razliku. Sa svima sam u kontaktu... Premda, postoji 'uniformisani' pristup okoline... Sve stavljaju u isti koš. 'Vidi ga, dugokos, mora da je narkoman', neretko čujem. Zato sam se i ošišao ovako kratko...
O lečenju M. K. misli da bi vredelo jedino u slučajevima ljudi jake volje, ukoliko, mi bismo dodali, već i sama volja nije u vlasti droge.
- Koliko ja znam, nijedan narkoman nema takvu volju - kaže.
- Vi ste sve to lepo sistematizovali, poznajete problem, prilično vladate sobom, verujete - i drogom. Kad se sve uzme u obzir, lepo i ružno, recite nam, je li vam dobro u vašem svetu?
- Nije mi dobro - odgovorio je istog trenutka. - Otkud mi je dobro? A ne želim da se lečim... Tačno je da je to nalik mazohizmu... Ili kleptomaniji. Ili... Kad bih mogao da otkrijem tu tajnu... Da sam, sa ovim znanjem, opet na početku, u 1977. godini, sigurno se ne bih drogirao. Kao, ni većina narkomana.
- I, uprkos svemu ovom, vi i dalje verujete da niste u vlasti droge?
- Nisam. Možda verujem da nisam, zato što retko kriziram. Znam ljude koji, nasuprot meni, više kriziraju nego što se drogiraju... Kad sam u zatvoru, ubeđen sam da više neću uzimati drogu. Po izlasku, međutim, pomislim: e, još ovaj put, samo malo... I tako, bez kraja. Kad nemam zalihu, ne ležem spokojan. Znam, ujutru me čeka okretanje telefonskih brojeva, jurnjava...
Kako ovaj mladić, sudeći po onom što smo videli u njegovom stanu, ima i slikarskog dara, pitali smo ga da li zaista postoji nekakvo posebno osećanje 'inspiracije pod dejstvom', oplemenjeni, produbljeni stvaralački poriv?
- Ma kakvi! Bodler je dobar, ali on bi, verovatno, bio dobar i bez droge. I kad sam slikao, to je bilo u periodima kad se nisam učestano drogirao.
O svom odnosu prema obavezama kaže:
- Postajem len, nonšalantan, odlažem odlazak kod zubara, recimo. Len sam, shvatate? Imao sam stalan posao. Od četiri godine staža, koliko mi je upisano u knjižicu, radio sam svega godinu. Zapostavljao sam posao. Ponovo sam bio počeo da radim, ali ne mogu to da izdržim. Ne odgovara mi. Ne potcenjujem kolege, niti imam jasnu ideju šta bih radio, ali me ovaj posao, svakako, ne ispunjava. nastaviće se
