Izvor: Blic, 13.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najsmrtonosnija bura istorije
Najsmrtonosnija bura istorije
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Ovo nadmetanje za podelu Makedonije bilo je uzrok Drugog balkanskog rata, u kojem su u julu 1913. Srbija i Grčka, kojima se pridružila i Rumunija, porazile Bugarsku. Treći bukureštanski sporazum dodelio je Grčkoj 34.600 kvadratnih kilometara bivše otomanske Makedonije, dok je Srbija od nje dobila 26.700 kvadratnih kilometara, a Bugarska samo 6.800 kvadratnih kilometara. Rumunija je kao cenu za svoju kasnu intervenciju i kao dar za svoje odustajanje od prava koja je mogla imati na Kucovlahe, makedonsko stanovništvo rumunskog porekla, anketirala je tvrđavu Silistriju na Dunavu i južni deo Dobrudže.
Balkanski ratovi su se dakle završili uspehom Srbije i podigli su ugled dinastije zbog istaknute uloge koju je za vreme sukoba imao princ Aleksandar, naslednik prestola, koji se svojim ljudskim i vojničkim kvalitetima pokazao kao dostojan naslednik osnivača svoje loze.
Rođen na Cetinju, u glavnom gradu Crne Gore, 17. decembra 1888. , Aleksandar , sin Petra Karađorđevića i Zorke od Crne gore, bio je drugi sin Karađorđevića koji je pretendovao na presto Srbije. Ovo drugo mesto, posle starijeg brata Đorđa, nije mu dakle namenjivalo vladarski položaj u slučaju da njegova porodica, u sudbinskom zaokretu, bude ponovo pozvana na presto u Beogradu.
Ovaj nepredviđeni događaj desio se, kao što znamo, 10. juna 1903. Mladi princ Aleksandar, tada u školi za mlade plemiće u Sankt Peterburgu, posetio je toga dana jedan ruski manastir, gde je u polumraku čelom udario u kandilo iz koga se ulje prosulo po njegovoj glavi.
Zaista, pošto je postao kralj Srbije, Petar, zabrinut za mentalnu uravnoteženost svog starijeg sina koji je od detinjstva pokazivao znake neumerenosti, odlučio je da naslednik prestola bude njegov mlađi sin kad je štampa osudila princa Đorđa da je u nastupu ludila ubio svoga sobara Kolarovića. Na princa prestolonaslednika, naglasimo to ipak, nije se rado gledalo u Ke d’Orseju jer je 1908. u trenutku kada je Austrougarska anketirala Bosnu i Hercegovinu, imao ratoboran stav protiv volji francuskih diplomata koji su želeli povlačenje. Bilo kako bilo, udaljen od nasledstva 1909., Đorđe je živeo u svojoj anonimnosti sve do svoje smrti 1972.
Što se tiče princa Aleksandra, on je na beogradskom univerzitetu, a zatim kao njegov otac u Sen Siru, stekao obrazovanje budućeg kralja. Vojna obdarenost koju je pokazao za vreme balkanskih ratova obezbedila mu je poštovanje vojske i odanost naroda. Pobednik kod Kumanova, Skoplja, Prilepa, Bitolja i Drača, Aleksandar je stekao sigurno mesto u panteonu slave Srbije još za života oca svoga, a da međutim nije zasenio starog kralja koga je od prerane smrti svoje majke voleo više od svega na svetu. Siguran zbog ovog primerenog sina u budućnost Kraljevine Srbije koja je, zahvaljujući Aleksandrovim pobedama, znatno proširila svoju teritoriju, Petar I je odlučio da 11. juna 1914. napusti vlast i povuče se u središte stare Srbije, u Vranjsku Banju kraj Morave. Ovaj kralj, toliko voljen jer je najzad doneo demokratiju Srbiji, nije abdicirao. Nacija je odbila ovako povlačenje smatrajući ga preteranim, i princ Aleksandar je postao regent kraljevine.
Ubistvo nadvojvode prestolonaslednika Franca Ferdinanda, od Austrije-Este u Sarajevu, uvući će, sedamnaest dana kasnije, najpre Srbiju, zatim Evropu, i najzad svet, u najsmrtonosniju buru Istorije.
'Srbija treba da bude ili turska ili austrijska', izrekao je jednoga dana knez Meternih formulaciju grubu i nimalo diplomatsku, ali začuđujuće iskrenu.
Ceo austro-srpski sukob u njoj je sadržan. . Austrija je od obnove srpske nacije osećala duboku odbojnost prema ovoj maloj zemlji. Razlog je za to trostruk: najpre, Srbija, slovenska i pravoslavna država, činila joj se, ako možemo sebi da dozvolimo da prihvatimo današnji termin, kao satelit Rusije na Balkanu, posmatrački satelit koji je brzo mogao da se pretvori u raketu za napad opasan po balkanske granice austrougarskog carstva.
Nastaviće se...
