Izvor: BKTV News, 08.Maj.2018, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"NEMANJIĆI - RAĐANJE KRALJEVINE“ - POST FESTUM
Posle završetka 13-delne prve sezone sage o Nemanjićima, u najmanju ruku su pomešana osećanja kod značajnog dela publike.
"Nemanjići - rađanje kraljevine“ definitivno spada medju serije koje su poslednjih godina ili čak decenija najviše kritikovane u javnosti, nekada sa pravom, a nekada više po inerciji sa društvenih mreža.
Ova istorijska saga, koju je realizovao Javni servis, imala je šansu da srpskoj javnosti (koja baš nije preterano upoznata sa tim >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << davnim istorijskim periodom nastanka srpske države), početke srpske državnosti prikaže na jedan istorijski i umetnički snažan i upečatljiv način. Očekivanja javnosti su bila velika, ne samo zbog činjenice da je ovo bio najskuplji igrani projekat RTS-a u poslednje vreme, već i zbog činjenice da se televizija u našoj zemlji veoma retko, skoro nikako, bavila ovim istorijskim periodom.
Oni koji su očekivali da ćemo sa „Nemanjićima“ dobiti srpsku „Igru prestola“ imali su nerealna očekivanja. Scenografi i kostimografi su uradili pristojan posao. Uloženo je puno truda, što se videlo i u krajnjem rezultatu. CGI animacija je bila solidna, u skladu sa mogućnostima, iako se stiče utisak da je moglo da je bude više, posebno u scenama bitaka (tamo je i najatraktivnija i najefektnija). Ali, kako se kaže, koliko para toliko muzike.
Kada smo kod muzike, upravo je ona bila jedan od najboljih elemenata ovog projekta. Odličan muzički predložak Dragoljuba Ilića, sa impresivnim vokalom Divne Ljubojević popravio je utisak čitavog projekta, posebno u poslednjoj epizodi o krunisanju Stefana Prvovenčanog i njegovoj smrti. Kritike, a ponekad i podsmeh javnosti izazivale su istorijske nepreciznosti, a ponekad i gafovi koji su se pojavljivali u pojedinim scenama (poput scene sa Rastkom Nemanjićem u manastiru, u čijoj je pozadini freska Svetog Save).
Takve greške se dešavaju i u većim produkcijama, iako odsustvo takvih produkcijskih i autorskih gafova govori o ozbiljnosti projekta. Scenario Gordana Mihića možda je i najviše kritikovan deo projekta „Nemanjići – radjanje kraljevine“. Pored već pomenutih istorijskih nepreciznosti, vidljiva je bila želja iskusnog i nagradjivanog tv scenariste da današnoj publici prikaže svu grandioznost vremena nastanka prve srpske kraljevine, iako se stiče utisak da je ostao rastrzan u pokušaju da približi autentični ambijent vremena 12. i početka 13. veka razumevanju i percepciji današnje publike.
U tom pokušaju dešavali su se propusti koji je deo javnosti dočekao sa ozbiljnim kritikama, posebno u dijalozima. Možda najsrećniji nisu bili ni pokušaji da se ,,istorijske praznine“ iz vremena Nemanjića popune scenarističkom imaginacijom.
I glumački kasting je bio takodje meta kritike dela javnosti. Stiče se utisak da je poseban podbačaj bio u glumačkoj podeli za uloge glavnih junaka u mladosti, a da dečjim rolama nije bila posvećena adekvatna pažnja, posebno kada su dijalozi u pitanju i njihovoj ,,istorijskoj,, adaptaciji. Utisak je i da Mladenu Neleviću glavna uloga Nemanje žargonski rečeno nije ,,legla“, kao ni njegova intepretacija publici. Jer za Mladena Nelevića se sigurno ne može reći da nema iskustva ni glumačkog umeća za ovakve uloge.
Sa druge strane, Dubravka Mijatović je u ulozi Nemanjine supruge Ane, pokazala da svaka uloga za nju predstavlja izazov na koji ona može adekvatno da odgovori (setimo se samo njene uloge u seriji „Moj rodjak sa sela“). U glumačkoj smislu, serija se stabilizovala kada su u priču ušli iskusni glumci – Nebojša Glogovac u ulozi Vukana, Dragan Mićanović u ulozi Rastka (Svetog Save) i Vojin Ćetković kao Stefan Prvovenčani, koji je solidno nosio glavnu rolu do kraja serije. Bilo je nekoliko dobrih glumačkih minijatura, poput scene poslednjeg oproštaja Stefana i Vukana, sa neizbežnom tužnom aluzijom na prerani odlazak sa životne scene Nebojše Glogovca.
Sloboda Mićalović je na pravi način odgovorila zadatku u ulozi Ane Dandolo, mletačke princeze i druge žene Stefana Prvovenčanog i još jednom pokazala da je jedna od naših vodećih glumica, posebno u televizijskim formatima. Dragan Mićanović se junački nosio sa ulogom Svetog Save, prvog srpskog arhipiskopa i velikog prosvetitelja, koji je srpskoj državi doneo autokefalnu crkvu i koji je značajno doprineo snaženju srpske države, ali i srpskog naroda. I uspeo je tu ulogu da iznese na vrlo pristojan način, znatno iznad glumačkog proseka ove serije. U svakom slučaju, projekat „Nemanjići – radjanje kraljevine“ nisu uspeo da dostigne nivo nekih ranijih istorijskih projekata RTS-a, poput serije o Vuku Karadžiću na primer.
Pokazao je i neke dramaturško-produkcijske propuste koji nisu smeli da se dogode u jednom ovako velikom i za naše uslove skupom projektu. Sa druge strane, uspeo je da iz višedecenijske televizijske ilegale izvuče priču o nastanku srpske države i da široki auditorijum (koji je i pored svih kritika, u velikom broju pratio ovu seriju) upozna sa nekim istorijskim činjenicama i bitnim istorijskim likovima vezanim za nastanak srednjevekovne srpske države, poput Nemanje i njegovih sinova Stefana Prvovenčanog, Vukana i Rastka (Svetog Save). I da nam pokaže da su Srbija i njene vodje (veliki župani i kraljevi) i u srednjem veku morali da balansiraju izmedju velikih carevina i kraljevina Istoka i Zapada, kako bi sačuvali sebe i svoj narod.
„Nemanjići – radjanje kraljevine“ treba da bude i dobra škola našim televizijskim autorima da u narednim sezonama velike priče o srpskoj srednjevekovnoj državi ne prave greške koje su napravili u prvoj sezoni. Jer priča o Dušanovom carstvu zaslužuje da bude slična „Game of Thrones“ – na srpski način.
.jpg)
