Izvor: Blic, 30.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muške prostitutke
Muške prostitutke
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Bilo je perioda – poglavito u ratna vremena – kad su feminizirani muškarci bili na ceni: tako je Napoleon bio pokrovitelj skulptora Kanove, koji je voleo da portretiše feminizirane mlade muškarce, i kastrata, pevača Krešentinija, koji je davao ženski glas muškim ulogama. Ta se tradicija očituje i danas, u uspehu modernih zvezda pop muzike, nedefinisanog pola. Nasuprot tome, Musolini je dao da se izradi vežbalište okruženo statuama nagih, mišićavih muškaraca. Homoseksualci su oklevali između ova dva ideala u istoj meri kao i heteroseksualci.
Homoseksualnost je oduvek bila manje ili više prihvaćena u otprilike dve trećine ljudskih društava i povremeno se ticala velikih delova stanovništva. Dugo ju je tolerisala čak i katolička crkva: godine 1102. sveti Anselm, arhiepiskop kenterberijski, tražio je da se kazna za nju ublaži, jer 'ovaj greh je toliko javan da jedva da neko zbog njega crveni, a mnogi se otuda u njega upuštaju a da i ne shvataju njegovu ozbiljnost'. Krstaški kralj Ričard Lavlje Srce nije bio manje pobožan ni pored svojih seksualnih afiniteta. Crkva je prvobitno vodila veću brigu oko toga da spreči svoje sveštenike da imaju seksualne odnose sa ženama. Kad je preduzela borbu protiv toga, homoseksualnost je postala još uobičajenija, naročito u manastirima, gde ju je, primera radi, sveti Elred iz Rivoa uzdizao kao put do otkrivanja božanske ljubavi.
Tek je u dvanaestom i trinaestom veku u Evropi počelo masovno suzbijanje homoseksualnosti, kao deo borbe protiv svih vrsta jeresi, što se razvilo u teror inkvizicije. To je druga faza. Pokajanje više nije smatrano dovoljnim: 1260. Francuska je otpočela progon, ustanovivši kaznu odsecanja testisa za prvo ogrešenje, penisa za drugo i smrt spaljivanjem za treće. Hitlerov pokušaj da, pored Jevreja, istrebi sve homoseksualce bio je vrhunac te priče. Progon je učinio da homoseksualnost više ne bude konzervativna, već opasna i nedopuštena. 'Dole licemerje. Smotreni razvrat mi ne znači ništa. Želim da u svemu uživam bez skrivanja.' Tako je pisao pesnik Abu Najas (787–814), slaveći masturbaciju. No, otvorenost nije više bila moguća. Oskar Vajld je tvrdio da kad bi svi izražavali svoja osećanja otvoreno i slobodno, svet bi se podmladio. Ali, nije bilo verovatno da će se to i desiti, jer su se čak i najhrabriji bojali da priznaju ko su stvarno. Pa, budući da je progon nonkonformizma postao pravilo, savetovao je on, najbolje što se može učiniti jeste da ljudi otkriju zadovoljenje u pretvaranju i prikrivanju, igrajući ulogu i praveći budalama tlačitelje i kritičare. Žene je uveravao da nema svrhe da pokušavaju da budu ono pravo ja, budući da nije moguće da čovek zna kad je stvarno autentičan. Dominike Fernandez dodaje da bi on, kad ne bi bilo diskriminacije protiv homoseksualaca, uživao kao ljubitelj slobode, ali bi izgubio dobar deo zadovoljstva u tome što je homoseksualac, što po njemu znači da je neka vrsta parije i pojačava njegov osećaj da je drukčiji od drugih po tome što ga zanimaju stvari o kojima se ne može otvoreno raspravljati: 'Seks', kaže on, 'nije ono što me u homoseksualnosti najviše zanima', a, kao pisac, ne može ni da zamisli da piše o srećnim homoseksualcima. Na taj način se ispostavlja da su opreke – prostosrdačnost i tajnovitost – dovedene u ravnotežu, a želja je saučesnik u zabranjenom. U slučaju heteroseksualaca uzbuđenje zbog prevare, kao što podvlače najnoviji analitičari sa Kembridža, u dobroj meri dolazi od tajnosti i rizika. Isuviše je jednostavno pretpostaviti da bi lični odnosi bili oslobođeni briga kad bi svako bio iskren. Potrebno je još nešto, tačnije želja da se razume ono što nam se iskreno kazuje.
Treća revolucija u istoriji zapadne homoseksualnosti počela je u devetnaestom veku, kad se homoseksualna aktivnost nije više uvrštavala isključivo u greh već i u bolest, ili znak rđavog odgoja, ili u posledicu genetske predodređenosti. Sve do tada, muškarce koji su posećivali londonske transvestitske 'kuće za mekušce', što su cvetale u osamnaestom veku, nisu smatrali homoseksualcima, ništa više nego što su to Tahićani, koji, kako se vidi u svakom njihovom selu, koriste muške prostitutke. Reč homoseksualac uveo je tek 1869. godine (kada je Frojdu bilo trinaest godina) bečki pisac Benkert, u nadi da će izbeći progon, pokazujući time da homoseksualci nezavisno od svoje volje čine treći pol, te da se stoga ne mogu teretiti ni za porok ni za zločin. Do tada su imena koja su im nadevana bila šaljive reči, a ne medicinske klasifikacije, pa reč gay obnavlja taj običaj.
Nastaviće se...
