Izvor: Blic, 11.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mudrac ili božanstvo
Mudrac ili božanstvo
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Veština ubedljivog govorenja postala je novo uzbuđenje, nova intelektualna igra, koja je političke dvorane i sudove pretvorila u mesta za zabavu, gde su se oratori međusobno takmičili poput atleta, ali sa većom, magičnom moći pokretanja osećanja. Najglasovitiji učitelj retorike, Gorgija, prvobitno atinski ambasador u Sirakuzi, mislio je za sebe da je čarobnjak, rimujući rečenice kao da su bajalice.
Ali to nije bila konverzacija. Prvi poznati kozer bio je Sokrat, koji je ovaj rat rečima zamenio dijalogom. Možda i nije baš on izumeo dijalog, koji vodi poreklo iz sicilijanske mime ili lutkarskog pozorišta, ali je on uveo ideju da ljudi ne mogu da budu inteligentni sami za sebe, da im je potreban neko drugi da ih stimuliše. Pre njega je model za svaki govor bio monolog: mudrac ili bog bi govorio, ostali bi slušali. Ali Sokrat je prošao kroz muke baveći se naukom i bio je ostavljen sa osećanjem da nikad neće znati u šta da veruje. Imao je sjajnu ideju da ako se spoje dva nesigurna pojedinca, oni će moći da dosegnu ono što nikada ne bi mogli ponaosob: moći će za sebe da otkriju istinu koja je samo njihova. Postavljajući jedan drugom pitanja i međusobno ispitujući predrasude, rastavljajući svaku od njih na više delova, iznalazeći nedostatke, nikad ne napadajući i ne vređajući, ali uvek tragajući za onim oko čega bi se moglo složiti, krećući se pažljivo od jedne do druge podudarnosti, oni bi postepeno spoznali svrhu življenja. Tumarajući Atinom, po tržnicama i sastajalištima, Sokrat je pokazao kako dejstvuje dijalog tako što bi se obraćao zanatlijama, političarima i ljudima svih poziva, ispitujući ih o njihovom poslu i mišljenju. Šta god da su trenutno radili, morali su za to da imaju neki razlog, da misle da je to pravilno, ili pravedno, ili lepo, a onda bi on raspravu skrenuo u pravcu značenja tih reči. Uveravao je da ne valja naprosto ponavljati ono što drugi kažu, pozajmljivati uverenja. Čovek treba sam da ih pronađe. On je bio učitelj kakvog svet nije video: odbijao je da podučava, da bude plaćen, uporno tvrdeći da je neznalica kao i svaki učenik, te da put da se iznađe razlog za življenje ide kroz konverzaciju.
Sokrat je bio neobično ružan, gotovo grotesknog izgleda, ali je pokazao kako dve osobe mogu jedna drugoj da postanu lepe kroz način na koji razgovaraju. 'Od onih koji se sa mnom druže neki su na prvi pogled prilično neinteligentni, ali kako rasprava odmiče svi koji su u milosti neba mogu da napreduju toliko da se iznenade i drugi i oni sami, iako je jasno da nikad od mene nisu ništa naučili. Mnoge divljenja dostojne istine koje su iznedrili u sebi samima su i otkrili. No, njihovo porađanje delo je neba, a i moje sopstveno.' Sokratova majka je bila babica, a tako je i on sebe zamišljao. Da bi se rodile ideje, potrebna je babica. Upravo je to bilo jedno od najvećih otkrića.
Međutim, za neke je Sokrat bio preterano čudan, razdražujući, subverzivan, 'poput žarkog zraka'. To da je neko mišljenje zajedničko za sve njega nije impresioniralo, već bi ga on jednako preispitivao. Njegova ironija je bila zbunjujuća, pošto je izgledalo kao da on u isto vreme misli na dve suprotne stvari. Podsmevao se on i demokratiji, i izabrao je da bude osuđen na smrt da bi dokazao da ona može da bude i nepravedna. Život koji sebe ne dovodi u pitanje, rekao je svojim progoniocima, nije vredan da se živi.
Ali konverzacija nije sačinjena samo od pitanja. Sokrat je izumeo samo jednu polovinu konverzacije. I dalje je bila potrebna jedna drukčija pobuna, a došla je sa renesansom. Ovog puta pobunila se jedna žena.
Dok je god uspeh u životu zavisio od vojne snage, plemenitog porekla ili od toga da se ima pokrovitelj koji štiti, 'konverzirati' je značilo 'živeti sa, posećivati, pripadati krugu nekog moćnika', a pri tom se osećala potreba za govorom samo u smislu obznanjivanja pokornosti ili lojalnosti. Knjige za propisno ponašanje namenjene dvoranima savetovale su ih da se usresrede na odbranu sopstvene reputacije kroz vojničke metafore koje je trebalo da im ojačaju ponos.
Nastaviće se...
