Izvor: Blic, 10.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moje školovanje uz Šabana
Moje školovanje uz Šabana
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kome su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Kada je škola bila u pitanju, i tu sam korenito izmenila stvari: napustila sam je posle prvog polugodišta četvrtog razreda. To je, priznajem danas, do tada, do tog trenutka mog života bila moja najveća greška.
Mislila sam onda, onako lepa i mlada (pred punoletstvom), sa prilično novca za svoje godine (uz to zarađenog svojim radom, svojim znojem) da je ceo svet moj. Da mogu i smem sve, jer sam sve i želela. A smela sam zaista mnogo. Bila sam ludo hrabra, kako se to kaže.
Tako sam se bez nekog velikog premišljanja i odlučila da na Šabanov poziv i predlog krenem sa njim po Evropi, da ga pratim na njegovim gostovanjima i 'tezgama'. On je u to vreme (a i danas, bogami, iako je konkurencija daleko brojnija) bio nesumnjivo pevač broj jedan.
Napuštajući jednu školu, počela sam da pohađam drugu, jer sve ono bitno i važno što sam o svom poslu naučila naučila sam od Šabana i uz njega. Uz to, stvarala sam svoje veze i kontakte, upoznavala ljude koji su na ovaj ili onaj način vezani za moj posao, ili su u njemu. Upoznavala sam i publiku, učila kako da shvatim šta ta grupa ljudi tamo, u mraku, ispred bine, očekuje od mene, šta i kako da pevam, kada je trenutak da 'udarim u glavu', da se sve zaljulja i zatrese, a kada da baladom ili tužnom pesmom spustim tenziju, zabolim dušu i ovlažim oči. Naučila sam i kako se i kome peva u kafani, a kako se to radi na koncertu. Naučila mnogo (možda i previše) o ljudima, naučila da ih prepoznam (pa ma koliko se oni krili pozom, gestovima ili rečima), da im zavirim u dušu, da iz njih izvučem svaku skrivenu misao, želju ili nadu, naučila (na žalost!) i da ćutke sričem bol i mnoge ne baš lepe (a neke i izuzetno gadne i motivom niske) stvari i htenja koja u ljudima obitavaju i koja ih čine takvima kakvi jesu. Bila su to, ta moja gostovanja uz Šabana (u kojima sam ja, bila samo ona koja peva u pauzama i popunjava program; nisam se, naime, bila uzoholila i pomislila da sam ja ta koja je zvezda; tada još uvek ne) moja velika i meni neprocenjivo važna škola.
Sećam se, mnogo kasnije, u vreme moje najveće slave kada sam ja bila ta zbog koje su ljudi došli, kada je recimo u Sofiji, na stadionu 'Levski', pedeset i dve hiljade ljudi čekalo na moj glas, na moj znak da počne da peva to što sam naučila po kafanama i dvoranama Evrope uz Šabana bilo je ono što mi je omogućavalo da teret pogleda i očekivanja tolikih ljudi, teret slave i obožavanja, nosim uspešno, nosim profesionalno. Svuda po onoj staroj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije (kako se to govorilo), u svim tim krcatim dvoranama i halama ('Zetra' u Sarajevu, dvadeset i četiri hiljade ljudi, palata 'Cibona' u Zagrebu, sedamnaest hiljada, 'Univerzalna dvorana' u Skoplju ne znam ni ja koliko) svuda mi je ta škola sa početka karijere bila od velike pomoći.
Poštovala sam i volela (i poštujem i volim) mog učitelja, i u svim prilikama sam (ko ne veruje, ili se ne seća neka pročita bilo koji od mojih mnogobrojnih intervjua; bar pola strane od svakog posvećeno je Šauliću) to isticala, pa to činim i sada i ovde. Ali sam, takođe, i njemu lično i onima koji su me za to pitali govorila i o onoj drugoj strani medalje.
Ja sam, naime, još onda za Šabana bila nešto nedokučivo, a to sam i ostala. Naš međusobni odnos (Šaban je prema meni imao pokroviteljski, gotovo očinski stav, u kome nikada nisam primetila neku zadnju misao, i na tome sam mu zahvalna) bio je sudar suprotnosti, zbir međusobno isključivih kategorija, i to što je Šaulić svojom krutošću, sitničavošću i škrtošću (ne samo kada su u pitanju bili honorari, odnosno deo honorara koji je pripadao meni) pokušavao da me pod svojim patronatom zadrži (a bio je patron, bar u početku, mnogim našim kolegama i koleginicama) bila je greška. NASTAVIĆE SE
