Izvor: Danas, 13.Avg.2015, 11:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moje knjige su dokaz moje politike
Među pretpostavkama za to, posle poraza na kraju XX veka, od esencijalne je važnosti negativan odnos prema onom istorijskom razdoblju koje simbolizuju Josip Broz Tito i jugoslovenska država kao zajednica naroda
Pisano delo Dobrice Ćosića od 25 knjiga dobar je izvor istraživanja
U ovom romanu Dobrica Ćosić zaokružuje svoje viđenje Tita kao najvećeg neprijatelja srpskog naroda: "proradila u Titu hrvatska destrukcija Jugoslavije, vlastodržačka samovolja i austrougarski >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sindrom, kominternovska ideološka matrica razjedinjavanja Jugoslavije sa antisrpskim motivima..."
"A Srbi su suludo verovali da je Jugoslavija njihova država jer su za nju najviše ginuli, ubeđeni da su iznevereni, umesto da se osećaju oslobođenim i spasenim".
Sada, kada je priroda obavila svoj posao: "Postajemo opet ono što smo bili - mali i nemoćni. A spremni na sve. Na to nas primorava svet. Samo tako, možda, možemo da opstanemo"
Ali i njegove knjige koje ne pripadaju romansijerskoj građevini koju je on, sa istrajnošću fanatika, podizao više od pola veka. U kakvom su odnosu fanatizam pisca i strast političara?
Da li oni izviru iz iste ili iz različitih matrica?
„Ja ne nastavljam ničiju politiku. Ja vodim svoju politiku. Moje knjige su dokaz moje politike i mojih shvatanja. Ideje iz mojih knjiga želim da ostvarim”, rekao je Dobrica Ćosić, 1992. godine, u razgovoru za italijanski list Korijere dela sera
Bez odgovora na ova pitanja nije moguće razumeti ni odnos Dobrice Ćosića prema Revoluciji i Jugoslaviji, odnosno prema Josipu Brozu Titu. Ko je u tom odnosu, sa stanovišta stvarne istorije, statičan a ko dinamičan, ne može se ustanoviti bez proučavanja obimnog pisanog dela i dugog političkog delovanja Dobrice Ćosića. Treba verovati da taj posao tek predstoji nadati se da za njega još ima vremena. Povodom smrti Dobrice Ćosića, Branko Kukić je napisao: „Onaj ko istovremeno hoće da bude pisac, ideolog, disident, ‘otac nacije’ pripada društvu koje ne zna šta hoće. Ali ako u Srbiji ikada bude realnosti, za realnost bi najbolje bilo da Dobrica Ćosić bude zapamćen kao pisac”. Ali, da li je uloga pisca odvojena, barem u istorijskom smislu, od svih ostalih uloga koje je Dobrica Ćosić igrao?
Istraživaču odnosa Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu ne nedostaju izvori: njegov problem je kako da savlada izvore. Pre svega, pisano delo Dobrice Ćosića: obim (25 knjiga) i raznovrsnost (romani, publicistika, politički i ideološki tekstovi, razni dokumenti, dnevnički zapisi). I sam Dobrica Ćosić i književni istoričari i teoretičari ukazivali su na unutrašnju povezanost, na jedinstvo, pisanog dela. Ali, istraživački zadatak postavljen u ovom radu zahteva da se uspostavi hijerarhija izvora. Oni se, ionako, ne mogu savladati u jednom zahvatu, a da bi se, za početak, postavila empirijska osnova za proučavanje odnosa Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu, treba napraviti funkcionalan izbor izvora. Sa tog stanovišta, na prvo mesto izbijaju Piščevi zapisi u šest do sada objavljenih knjiga. Tako ih vidi i Dobrica Ćosić: „Čini mi se da će Zapisi biti moje najznačajnije knjige o titoizmu”. Šta ih čini takvima?
Piščevi zapisi pokrivaju dugo razdoblje, od 1951. do 2000. godine. U nekim periodima, vođeni su iz dana u dan, u nekima su pravljeni prekidi u pisanju, ili je napisano od Ćosića oduzeto. Nastale na jedan ili drugi način, praznine su popunjavane naknadno dopisanim delovima za objavljivanje Piščevih zapisa ili drugih Ćosićevih knjiga. Po karakteru, Piščevi zapisi su, kaže Ćosić, „neka vrsta autobiografskih romana, u čijoj fabulaciji i dramaturgiji, pored autora, sudeluje i Istorija”. Po njima će moći „da se vide ne samo moja shvatanja karaktera društvenih promena jugoslovenskog poretka za koje se zalažem, nego i moje intelektualne mene i shvatanja”.
Nastavlja se
