Izvor: Blic, 22.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mobilni telefoni zvone, guske lete
Mobilni telefoni zvone, guske lete
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Mobilni je zazvonio. Jedan glas prošištao mi je u uvo: 'Guske lete!' i zagakao. Bio je to prijatelj iz spoljnog deska u Skyu. B-52 su poletali iz RAF-Ferforda u Engleskoj i sad su išli ka nama. Njegova tobožnja diskretnost nije bila potrebna; sve TV stanice koje 24 sata emituju vesti puštale su uživo slike_arhiva početka rata. Bilo je to sredinom popodneva u sredu 24. marta. U Beograd je već bilo stiglo proleće. Sedeo sam u kafiću na Trgu Republike uživajući u prvim zaista toplim sunčevim zracima te godine. Ulice su bile pune sveta, kafići krcati, atmosfera napeta. Bacio sam pogled na širenu za vazdušnu uzbunu koja je bila postavljena na vrh jedne zgrade na trgu i zapitao se koliko će još proći dok njeno ledeno zavijanje ne objavi početak. Posmatrao sam ljude. Svi smo znali da se primiče, ali ja sam jedini na trgu znao da upravo u tom času džinovski B-52 tutnje preko Evrope na putu ka Beogradu. Imao sam nadrealno osećanje da sam na tren zamrznut dok se svud oko mene ubrzano odvija svakodnevni život. Bio sam s kamermanom Veljkom Đurovićem koji je upravo pristao da radi za nas barem do kraja rata, koliko god on trajao. Imali smo sreće što smo ga dobili. Dva sata kasnije Reuters je pokušao da ga unajmi, a dva dana kasnije BBC se nameračio da nam ga preotme. Veljko ima visoko razvijeno osećanje časti koje ga je pratilo po Salvadoru, Nikaragvi, Bejrutu, Zapadnoj obali, Severnoj Irskoj, Kambodži, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Rekao nam je da će raditi s nama i održao je reč. Naravno, odmah je dobio nadimak Velkro zato što se zalepio za nas. Vratili smo se u redakciju Skya na Novom Beogradu, u blizini 'Hajata', i sedeli razgovarajući s Jakšom i grupom ljudi iz Reutersa kad je počelo da se smrkava. Onda je zazvonio Jakšin mobilni. Bio je to jedan zapadni diplomata: 'Jakša, samo želim da znate da sam u Budimpešti. Avioni će za koji časak ući u vaš vazdušni prostor i izbaciti projektile. Srećno.''Hvala', odgovorio je Jakša. Kao što je kasnije primetio, šta se drugo moglo reći?
Kroz nekoliko minuta začuli smo duboko zavijanje. Ono je postajalo sve glasnije, ton se povisio, zatim je opet postao niži.
Mnogi od nas su i ranije čuli sirene koje najavljuju vazdušni na pad u različitim delovima sveta, ali nam se ipak ohladila krv u žilama. Svi su se najednom pokrenuli. Kamermani su snimali grad sa prozora redakcija, a novinari su grabili telefone da se uključe u vesti.A onda - ništa. Dugo se nije čulo ništa, a zatim dubok, dubok tresak kao da su se negde daleko naglo zatvorila džinovska čelična vrata; potom je tutnjava potekla kroz gradske ulice i zapljusnula stakla na prozorima redakcije. NATO je bombardovao
Jugoslaviju. Tokom sledećih par sati imao sam previše posla i ni sam stizao da mislim ni o čemu drugom do o slanju izveštaja u London. Veljko i Reuters su imali nekoliko slika ljudi koji trče ulicom ka skloništima, intervjuisali smo neke od njih i ja sam izgovorio izveštaj 'u kameru'. Zatim sam odneo materijal u obližnju zgradu da ga izmontiram i obavio nekoliko telefonskih intervjua koji su išli direktno u Skyov program neograničenog trajanja. Sat kasnije vratio sam se ulici i mobilnom. Morao sam da govorim tiho kako niko ne bi čuo da se služim jezikom koji će se ovde uskoro zvati 'jezik fašističkih NATO agresora'. Grupe muškaraca već su uveliko razbijale sve 'Mekdonalde' u gradu, kao i Francuski kulturni centar, Britanski institut, Kancelariju Er Fransa i sve što je imalo bilo kakve veze sa Amerikom. 'Jakša, kad ćemo moći da pošaljemo izveštaj?' Odgovorio je niskim, jednoličnim glasom: 'Neće biti izveštaja, ne dolazi u redakciju.' Onda je spustio slušalicu. Nikad ga nisam čuo da tako govori. nastaviće se
