Izvor: Blic, 24.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo je mladosti pod zemljom
Mnogo je mladosti pod zemljom
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina! Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Poučen sopstvenim gorkim iskustvom R. K. tvrdi da lekovi, kad je u pitanju narkomanija, nisu delotvorni, već prosto izdvajanje iz sredine...
- Možete vezati čoveka dva-tri meseca. Kad ga odvežete, nastaviće, jer mu njegova grupa ne dozvoljava da ode... Ja sam svog sina odvojio od društva. Nisam ga puštao iz kuće godinu dana. Dve nedelje, tri-četiri puta dnevno, kuvali smo mu čaj za smirenje živaca sa dosta meda. To je lek. Davali smo mu ga u svakoj hrani, umesto šećera. Nakon dve nedelje smanjili smo dozu. Nikud nije mrdao bez nas dvoje. 'Terapija' je trajala mesec dana, a to se događalo sredinom četvrte godine njegovog drogiranja. Nakon četiri godine, smejao se svojim postupcima. Bio je konačno izlečen.
- Sećam se kada je tvrdio da je upoznao devojku koja je uzimala drogu. On, navodno, to nije znao. Otišao je s njom na jedan njihov žur... Kad sam hteo da upozorim njene roditelje, javila joj se mati i odsekla: 'Vi lečite vašeg sina kako znate, a moje dete ostavite meni!' Na isteku druge godine njihovog poznanstva, ta je devojka poginula. Nisam voleo što su zajedno, jer je odbijala da se leči...
Sin R. K.-a ima već deset godina radnog staža. Nakon šest meseci od otkaza, otac ga je ponovo zaposlio, i više nije napuštao posao.
- Radno mu je mesto, na sreću, bilo van grada. Izolacija je, zbog toga, bila izvodljivija. Samo prve godine staro društvo zvalo ga je telefonom, ali mi smo to tako uredili da on ni dan-danas, iz navike, ne diže slušalicu. Majka odgovara na pozive. Godinu dana nije odlazio u grad, a potom, još dve godine, samo po prekoj potrebi...
- Sada je sasvim sazreo, smeje se, vidi da se obistinila slutnja lekara da za mnoge nema spasa... Deset njegovih poznanika je umrlo. Eto, uspeli smo... Mnogi roditelji se nisu založili, čak ni oni koji su imali neograničena sredstva, vlast i moć. Narkomani potiču iz svih slojeva. Nije to zlo sirotinje, nego zlo društva. To su pipci onih koji hoće na lak način da žive. Ti su zlo. Narkomane ne treba kažnjavati, nego lečiti. Kazne za rasturače su preblage. Za veću količinu droge proborave godinu-dve u zatvoru, i nikom ništa. Otac spase sina-rasturača koji će desetoro mladih poslati pod zemlju. Da nisam spasao svoje dete, ubio bih deset rasturača. To sam im i govorio, mnogima lično zapretio... Iako mi priroda nije takva, nikoga u gradu nikada nisam udario. Proneo se glas, valjda. Ostavili su moju kuću na miru...
- A sada, ne znam da je iko iz njegovog bivšeg društva uspeo da se izvuče. Razgovarao sam sa ocem jednog. Žena mu umrla. On izgubio zdravlje. Kaže, život mu je pakao. Živce pogubio, prepustio se... Eto, moja žena, recimo, propala je i psihički i fizički. Otišla je u invalidsku penziju. A ja? Čude mi se kakve sam to živce imao kad sam sve podneo...
Premda je njegov sin već sasvim bezbedan, R. K. kao da je stekao refleks otpora drogama. Kad primeti štogod sumnjivo, poželi da javi roditeljima, policiji...
- Jedan mladić u našoj zgradi kuva čaj od maka. To razara živčani sistem. Desetine dece će stradati. Da bi došao do para za svoju drogu, on, poput mnogih, snabdeva ostale. Znam tog mladića odmalena. Čini mi se da mu je nedostajala materinska ljubav. Mati ga je tukla, rukama i nogama, ostavila njega i oca. Otac se propio, i najzad se oženio, a dečko ostao sam, s bakom. To je jedan nesrećan brak, u kom je dete ispaštalo. Žao mi mladića. On je žrtva svoje matere. Druga su deca, mahom, žrtve društva. Predlagao sam da se u školama sprovode anonimne ankete svaka tri meseca. Tako bi se stizalo do važnih podataka. Ali, u školama se o drogama razgovara jedanput godišnje!
- Ogorčen sam na društvo, političare. Zašto se ovom problemu ne posveti više pažnje? Policija i lekari su usamljeni. Doktor Savić ume da sarađuje s roditeljima, a inspektor Aleksić da uđe u dušu mladog čoveka. Ali, to je posle. Zar se, kroz nastavu, omladina ne može bolje upoznati sa posledicama uzimanja droga po njih, porodicu u kojoj žive, i po njihov porod?- Ja ne bih ovog mladića iz moje zgrade poslao u zatvor. A, ne, tako se ništa ne rešava. Poslao bih ga u neki drvni kombinat na Javor-planini, da radi godinu dana, zarađuje svoju platu, izoluje se.
- Neka snabdevači idu u rudnik na izdržavanje kazne. Neka kopaju, da društvo od njih ima koristi. Zašto, zaista, njih, koji nam truju decu, ne pošaljemo u rudnike, nego se sastaju u zatvorima da se bolje dogovore za dalje akcije. Stroži zakoni bili bi, svakako, delotvorni. Političari se trgnu samo kad čuju da je u pitanju njihovo dete. Pa, pobogu, zar druga deca nisu pomalo i njihova?
Zašto nije bilo poželjno da razgovaramo sa sinom, ili da se sastanemo u njihovoj kući, shvatili smo i ranije, a otac je na kraju samo potvrdio našu pretpostavku. nastaviće se
