Izvor: Blic, 11.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mit o narodu čeličnog zdravalja
Mit o narodu čeličnog zdravalja
Treba li nam psihoterapeut? Većina će odgovoriti: 'Ne! Daleko bilo'. To je predrasuda. Ma koliko dobro psihički funkcionisali - ima li toga uopšte - rad na sebi, na sopstvenim osećanjima, mislima, ponašanju nikome ne bi bio suvišan. Ali mnogi imaju otpor da to shvate jer zaziru od psihologa i psihijatara. Knjiga'Psihoterapijski lavirint' psihoterapeuta Tatjane Šešum (011/344-0110; 063/606-412) razjašnjava mnoge peripetije oko naše samoprocene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mentalnog zdravlja, tradicionalnog otpora ljudi prema psihoterapiji. Na osnovu iskustva najboljih svetskih psihoterapeuta i psihologa Šešum ne objašnjava samo kako da pronađemo pravog psihoterapeuta i zaštitimo sebe od zloupotrebe i neznanja u psihoterapijskim savetovalištima, već podjednaku pažnju posvećuje pitanju kako možemo saznati novo i nepoznato o sebi i sami rešiti neke svoje probleme.
Pre skoro 20 god., moj kolega profesor Josip Berger je u svojoj knjizi 'Treći roditelj: Novi pravci grupne psihoterapije', napisao nešto što bi se moglo smatrati predskazanjem naše budućnosti: 'Pre 20-tak godina sa čudjenjem smo komentarisali informaticiju o tome da tamo u Americi ljudi sami odlaze kod psihijatra, psihoterapeuta i traže pomoć. Iza našeg čuđenja stajalo je čvrsto ubeđenje da se nama tako nešto ne može dogoditi. Zato što smo mi drugačiji svet i drugačiji ljudi. To je, naravno, donekle tačno. Ali, današnja slika je već drugačija. I pored svih razlika između nas i njih, i kod nas iz godine u godinu raste broj psihologa, psihijatara i psihoterapeuta. Dosta čudno, ali uporedo sa porastom broja ovih stručnjaka raste broj njihove klijentele i broj usluga koje oni pružaju. Po ovome sudeći, mi smo potcenili neke opasnosti ili smo precenili svoje snage i zdravlje. Mit o narodu čeličnog zdravlja koji smo očigledno negovali donosio je prijatnost. Međutim, naše razmišljanje nije bilo zasnovano na solidnom poznavanju bitnih činjenica. Izveštaji naše psihijatrije i njihove prognoze govore o tome da moramo još više ulagati u taj sektor zaštite zdravlja u narednim decenijama'.
Danas, 20 godina kasnije, jasno je da ovo nije bila samo pusta želja jednog stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja već ako ne vizija ono bar upozoravajuće reči jednog dobrog poznavaoca trendova o kojima je pisao. Na žalost, odraz naše neverice je bio i prepuštanje sektora mentalnog zdravlja haotičnom razvoju.
Kada me ljudi pitaju čime se bavim obično kratko odgovorim da sam psiholog ali da radim kao psihoterapeut. Gotovo univerzalna reakcija na to je: 'A znači lečiš mentalne bolesnike'. To me uvek isprovocira da odgovorim: 'Psihoterapija nije samo lečenje psihički bolesnih ljudi'.
Kada im ovo kažem većina ljudi, koji nisu moje kolege, budu iskreno začuđeni. 'Zaista, kažu oni, a šta je sem toga?' Pošto ja još uvek nisam naučila da na ovo pitanje kratko odgovorim pre nego što započnem svoj poduži monolog trudim se da ih dodatno motivišem tako što prvo kažem: 'Psihoterapija je suviše dobra da bi bila samo za bolesne'. Moj motivacioni manevar nekad uspe a nekad ne. Možda je i to jedan od razloga zašto pišem ovu knjigu. Postoje dve široke oblasti primene psihoterapije. Prva, starija, za koju svi znaju je oblast lečenja mentalnih bolesti. Pod lečenjem u psihoterapiji podrazumevamo eliminisanje simptoma, smanjenje psihičke patnje i uspostavljanje kontrole nad svojim mislima, emocijama i ponašanjem.
Druga oblast, mlađa sestra, koja još uvek zbunjuje, se odnosi na primenu psihoterapije da bi bolje i kvalitetnije živeli ljudi koji su mentalno zdravi (tzv. normalni). Lični rast i razvoj (kako se na drugi način zove ova druga oblast primene psihoterapije) podrazumeva oslobađanje od potiskivanja, zabluda, postizanje ličnih potencijala i time unapredjenje kvaliteta života.
Suštinska razlika između prve i druge oblasti primene psihoterapije je, po meni, najbolje objašnjena razlikom između medicinskog i edukativnog modela sagledavanja čoveka. U medicinskom modelu imamo bolest, pacijenta i lekara.
U edukativnom modelu imamo veštine življenja, učenika i učitelja tih veština.
Očigledno je već afirmisana, klasična, medicinski zasnovana psihoterapija zaobilazila potrebe ljudi koji ne žele i nemaju potrebu da se leče već da nauče veštine življenja.
A oni koji traže pomoć iz tih motiva nisu neurotičari, promašeni i poraženi ljudi i ne nastupaju iz pozicije slabosti već iz pozicije moći, veće svesti o tome da mogu da budu bolji, životniji, sposobniji, srećniji (od proseka koji se nudi kao norma).
Šta je psihoterapija? Na žalost, odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Razlog za to je što je predmet kojim se bavi psihoterapija izuzetno složen i promenljiv, pa je i pokušaj definisanja tog predmeta problematičan.
Evo moje omiljene definicije psihoterapije. Nastaviće se...
