Izvor: Blic, 17.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misli bez piljenja i grčenja
Misli bez piljenja i grčenja
Svako od nas razmišlja i pamti i u snu i na javi, a retko ko se pita kako funkcioniše naš um i kako naš mozak svakodnevno pamti tolike informacije. Knjiga ' Trening uma i pamćenja' Ernsta Vuda (izdavač IP Babun) ne objašnjava samo to, već svakom zainteresovanom čitaocu može pomoći da izoštri svoj um i uveća mogućnosti sopstvenog pamćenja. Tehnike brzog pamćenja su deo drevne indijske baštine mudrosti jer su ih razvili indijski mudraci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poznati po fenomenalnoj memoriji. Sa nekoliko nastavak iz ove knjige predstavljamo čitaocima Blica najvažnije tehnike pomoću kojih svako ko je zainteresovan, bez mnogo vremena i naprezanja, može višestruko da uveća svoju moć koncentracije i pamćenja.
Evo vežbe koja će vašu koncentraciju uveliko poboljšati. Vežbu uradite odmah, u sledećih pet minuta, jer kada jednom naučite kako da lagano pogledom prelazite preko određenog predmeta i kompletno ga sagledate kako u celini tako i u delovima bez piljenja, grčenja, mrštenja, zadržavanja daha, stezanja pesnica, ili slično, novostečenu moć moći ćete uspešno da primenite u praksi koja se zove koncentracija uma.
Uzmite, dakle, u ruku bilo koji običan predmet sat, penkalo, knjigu, list, voćku, i posmatrajte ga mirno pet minuta. Primetite svaki detalj na njemu, kao što su boja, težina, veličina, struktura, oblik, kompozicija, konstrukcija, šare i ostalo, ali bez ikakve tenzije. Pažnja bez tenzije je ono što se traži.
Nemojte misliti da predmet koji ste odabrali za koncentraciju poseduje svoj život i sopstvenu volju, te da želi nekud da pobegne od vas. Nije predmet nestalan, nego vaš um. Imajte poverenja u to da će predmet ostati tamo gde ste ga postavili u vašem unutrašnjem oku, i samo ga pribrano posmatrajte. Svako napinjanje je izlišno, jer ono zapravo raspršuje koncentraciju.
Ljudi najčešće troše svoju mentalnu energiju usmeravajući je na telo, razmišljajući često u vezi nekih fizičkih predmeta. Kod običnog čoveka je umni tok neometen i razmišljanje se odvija s lakoćom tek kada je prisutan fizički predmet koji čoveku drži pažnju, kao, na primer, dok čita knjigu. Navika razmišljanja koju neizostavno prati nekakva telesna aktivnost je toliko ukorenjena u čoveku, da svaku težu misaonu aktivnost prati nabiranje čela, stiskanje usana ili dolazi do drugih, mišićnih, nervnih i funkcionalnih poremećaja. Poremećaji rada organa za varenje uobičajena su pojava kod naučnika ili filozofa. Dete dok nešto uči čini pritom najneobičnije kretnje. Dok piše, ono grčevito stišće olovku, uvija noge oko stolice, pa se, naravno, za vrlo kratko vreme i umori.
Kroz vežbe koncentracije treba stati na put svim takvim pojavama. Visok stepen mentalnog naprezanja nesumnjivo je škodljiv za telo. Mišićna i nervna tenzija nemaju nikakve veze sa koncentracijom, a uspeh u vežbanju koncentracije ne meri se telesnim senzacijama ili osećanjima. Neki ljudi misle da su maksimalno skoncentrisani tek onda kada osete napregnutost između obrva; ali na taj način samo će dobiti glavobolju i stvoriti sebi razne druge probleme. U Indiji bezmalo važi za pravilo da mudrac ili veliki mislilac ima glatko čelo. Pravljenje grimasa i nabiranje čela je obično znak da osoba nastoji da misli izvan domašaja svojih sposobnosti ili da ne zna kako treba pravilno razmišljati.
Da ponovimo, ono što je potrebno jeste pažnja bez naprezanja. Koncentraciju uvek valja praktikovati bez i najmanjeg napora. Kontrola uma se ne postiže grozničavim naporima, kao što se i voda na dlanu ne može zadržati snažnim stiskom, već je za to potrebna istrajna, staložena i lagana vežba, da bi se izbegli nagli pokreti i trešenje ruke.
Vežba ne mora dugo da traje, jer je od dužine važniji kvalitet vežbanja. Malo i često bolje je nego mnogo i retko. Najbolje je uraditi nekoliko kratkih vežbi dnevno. Jedna pažljivo urađena vežba doprineće brzom napredovanju; tri nemarno urađene vežbe neće uroditi nikakvim plodom. Nije redak slučaj da baš dokoni ljudi postižu najslabiji uspeh, jer smatraju da imaju vremena na pretek i zato se ne osećaju obaveznima da daju sve od sebe, dok, s druge strane, obavezama pritisnut čovek oseća potrebu da vežbu dotera do savršenstva.
Vežbu treba raditi barem jednom dnevno, i uvek pre relaksacije i prepuštanja zadovoljstvima, nikad posle. Treba je uraditi u ranijim prepodnevnim časovima, ali što je najvažnije, nikako ne odlagati vežbu za kasnije, posle nekih lakših i prijatnijih obaveza. Izvesna krutost u pravilima je neophodna, i najbolje je kada je sami sebi nametnemo.
Samopouzdanje je takođe od velike pomoći za uspeh u koncentraciji, naročito kada već postoji neko predznanje o načinu na koji misli deluju i strukturi samog uma. Treba znati da misli postoje i van domašaja svesti. To je ono što se u psihologiji naziva nesvesni rad uma. Baš kao što rad ruku, stopala, očiju i svakog drugog dela fizičkog tela zavisi od rada unutrašnjih organa na čije se funkcionisanje možemo u potpunosti osloniti, tako i sve svesti pristupačne misaone aktivnosti zavise od nevidljivih umnih tokova u koje se možemo, rekao bih moramo, pouzdati.
Nema te umne aktivnosti koja se ne može usavršiti zahvaljujući samopouzdanju. Dobro pamćenje, na primer, počiva uglavnom na njemu. Najmanja nesigurnost može ga poremetiti.
Sećam se kako me je jednom, dok sam bio dečak, majka poslala da otrčim do male seoske bakalnice udaljene oko pola milje od naše kuće da kupim neku sitnicu. Dala mi je novčić i rekla mi kako se namirnica zove. Nemajući poverenje u krojačevu veštinu, nikako nisam hteo da čuvam novčić u džepu. Nisam verovao da će se, u jednoj tako važnoj misiji, na kraju mog putešestvija novčić još uvek nalaziti u džepu, pa sam ga čvrsto držao u ruci kako bih sve vreme motrio na njega. Nastaviće se
