Izvor: Danas, 28.Dec.2015, 11:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mira Marković je žena godine
Uoči Dana žena gotovo nepoznata agencija Ipress objavila je listu najpopularnijih žena u Jugoslaviji. Na prvom mestu je Mira Marković, koju opozicija naziva prvom damom Srbije. Slede Lepa Brena, Bratislava Buba Morina, Margit Savović i Danica Drašković. Bez obzira na ličnu popularnost, Markovićka se zalaže da za predsednika Jugoslovenske levice bude izabran njen prijatelj, pozorišni reditelj LJubiša Ristić.
O izbornoj konvenciji ona piše: "Uz muziku Bramsa, Hačaturijana >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i Čajkovskog, koju je izvodila Filharmonija mladih "Borislav Pašćan", uz stihove Branka Miljkovića o Jugoslaviji, uz kratki, nekonvencionalni, i samo malo alegorični govor LJubiše Ristića na kraju, proglašeno je rukovodstvo Jugoslovenske levice".
Jugoslovenska levica osnovana je 1994. Okuplja 23 levo orijentisane partije. Iako nema nijednog poslanika i ne učestvuje u vlasti ni na saveznom ni na republičkom nivou, ta partija sve više utiče na politiku i ekonomiju, ali i na kulturu i informisanje u Srbiji.
Kad na benzinskim pumpama ima benzina, to je vest za novine. Dnevnik 17. marta javlja da višečasovno čekanje u kilometarskim kolonama nije bilo uzaludno. Cena je iznenađujuće niska - samo 2,8 dinara za litar. Zamašna ponuda kakva se ne pamti mesecima i mesecima znači da će supera na benzinskim pumpama biti i narednih dana, piše list. Samo dve nedelje kasnije ponuda je splasnula, cena supera skače na tri, pa i četiri dinara.
Goriva uvek ima za državne funkcionere, ali i za poslanike. Vojislav Šešelj je tog marta o državnom trošku prešao 3.400 kilometara, Jugoslav Kostić 2.800, Jovan Glamočanin 2.100, Radoman Božović 2.000. Jednom se službenim kolima vozio i Vuk Drašković - čak pet kilometara.
Politika krajem marta piše da je čitavo područje duž rumunsko-srpske granice na Dunavu pretvoreno u skladište benzina. Ponekad noću na reci ima toliko švercerskih čamaca, pričaju lokalni šereti, da se preskačući s jednog na drugi može preći u susednu državu. Lokalna policija se ne meša. Tačnije, najneposrednije je umešana, za odgovarajući procenat. Vojni graničari takođe se najčešće prave da ništa ne primećuju. Sve ima svoju cenu. Neko švercuje u kanisterima, neko u buradima. Ranije se gorivo pretakalo, što je iziskivalo mnogo vremena. Sada se samo razmenjuje prazna ambalaža za punu.
U Velikom Gradištu i Golupcu benzin na veliko košta 90 pfeniga. Dolaze kupci ne samo iz okoline i Beograda, već i iz Leskovca, Užica, Kruševca, ali i iz Banjaluke. Krajnji kupci u Srbiji za litar plaćaju dve marke, nekad i više. U Bosni i Hercegovini i do pet maraka. Bogatstva se najbrže zgrću tamo gde najmanje vredi ljudski život.
Upravo u to vreme, 26. marta, u drugim delovima kontinenta počinje da se ostvaruje san o Evropi bez granica. Stupa na snagu Šengenska konvencija. Građani Nemačke, Francuske, Holandije, Belgije, Luksemburga, Španije i Portugalije preko međusobnih granica mogu da putuju bez pasoša i kontrole. Za one koji dolaze iz drugih zemalja dovoljna je jedna, jedinstvena šengenska viza. Taj dokument postaje noćna mora za građane bivših jugoslovenskih republika. Puna primena sporazuma počinje 1. jula.
Bez veze sa Šengenom, Grčka je ukinula vize za građane Hrvatske. Rusija je gotovo u isto vreme uspostavila zvanične odnose sa Bosnom i Hercegovinom. Slovenija, Hrvatska i Makedonija primljene su u Svetsku banku. Sve to Beograd prima kao tešku nepravdu: svet priznaje one koji se ovde smatraju separatistima, a srpsko-crnogorska Jugoslavija i dalje je gotovo potpuno isključena iz međunarodne zajednice. Savezna administracija reaguje u skladu sa svojim ovlašćenjima: menja nazive salona u Palati Federacije. Slovenački postaje Plavi, Bosanski - Braon, Makedonski - Crveni, a Hrvatski - Trpezarija.
Avioni Jugoslovenskog aerotransporta, zahvaljujući ublažavanju sankcija, lete za 20 gradova Evrope i Mediterana. Otvaraju se linije za Beč, Kopenhagen, Kijev, Solun...
Privremeno popušta napetost u Hrvatskoj. Pod pritiskom Brisela, a pogotovo Vašingtona, predsednik Franjo Tuđman primoran je da odustane od zahteva da međunarodne mirovne snage napuste Hrvatsku do kraja marta. Da odustajanje ne bi bilo shvaćeno kao poraz, omogućeno mu je da odluku saopšti na zajedničkoj konferenciji s američkim potpredsednikom Alom Gorom, tokom jednog međunarodnog u skupa u Kopenhagenu.
Savet bezbednosti 31. marta donosi rezoluciju kojom se mirovne snage u bivšoj Jugoslaviji dele na tri celine. U Bosni i Hercegovini ostaje Unprofor, u Makedoniji Unredep, a u Hrvatskoj - UNKRO, što je skraćenica za Operaciju Ujedinjenih nacija za uspostavljanje poverenja u Hrvatskoj. Suština diplomatskog uspeha Zagreba je u tome, što je neutralni naziv mirovne misije zamenjen onim u kojem se navodi naziv države i što će na njenoj teritoriji od dvanaest ostati samo pet hiljada mirovnjaka. Za rezoluciju je glasala i Rusija, kao i još neke zemlje za koje se u Beogradu tvrdi da brane jugoslovenske interese.
Nastavlja se
