Izvor: Blic, 29.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milošević nije imao plan igre
Milošević nije imao plan igre
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Operacija kamufliranja sprovedena je širom zemlje. Brdo Straževica u blizini Beograda skrivalo je glavni radarski kompleks koji je u Titovo vreme napravilo jedno hrvatsko preduzeće. On je bio je projektovan da izdrži nuklearni napad. Avioni NATO-a nekoliko puta su gađali to mesto i razneli kasarne na površini, ali sam kompleks nije zadobio ni ogrebotinu.
Svaki put kad bi bila oborena radarska antena, Srbi bi hitro podigli drugu. Prevara je dobrim delom bila javna tajna. Na svojim svakodnevnim turama od tridesetak kilometara, Maja Čivić, civil, revnosna biciklistkinja, mogla je da vidi ono što je NATO tražio. 'Neki protivavionski topovi bili su postavljeni na krovove stambenih zgrada na Novom Beogradu. Nosili smo kafu momcima koji su njima baratali. Na livadama duž Save nizali su se kamufli- rani helikopteri i tenkovi; okruživalo ih je mnoštvo civilnih zgrada i bila sam vrlo ljuta što nas naša vlast vidi kao pione u celoj toj igri.” Nisu se svi skrivali. U 20 i 10, kad je sistem za rano uzbunjivanje otkrio prve neprijateljske avione koji su ušli u jugoslovenski vazdušni prostor, kapetan Zoran Radosavljević poleteo je svojim borbenim avionom mig-29 sa batajničkog vojnog aerodroma. U pratnji još dva miga krenuo je na sever, u susret avionima NA- TO-a. Znao je da u njegovom avionu ne funkcionišu ni radar ni radio. To znači da je zapravo bio slep, kako se to kaže jezikom vazdušne bitke. Dani vazdušnih bitaka na bliskom rastojanju davna su prošlost. On verovatno nije ni video avion koji ga je usmrtio.
Raketa koja je raznela njegov mig bila je lansirana sa udaljenosti od nekoliko milja. Zašto je uzleteo? Bio je na dužnosti. On je istovremeno bio i iskusan artiljerac, što znači da je bio svestan da se taj zadatak ne može uspešno obaviti. Te noći je na nebu bilo između 20 i 26 aviona NATO-a; bili su to avioni holandskog i američkog ratnog vazduhoplovstva i svi instrumenti u njima besprekorno su funk- cionisali. Satelit je mogao da primeti njegovo kretanje dok je još bio na pisti, avaksi su ga svakako otkrili na radaru čim je uzleteo, a holandski i američki piloti uočili su ga čim je stupio u njihov domet. Jedna osoba za kontakt iz jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva rekla je: 'Možete ga zvati herojem, ili budalom. Kako vam drago.” Eksperti su znali da ne mogu dobiti rat protiv NATO-a; u najboljem slučaju mogli su pokušati da ga ne izgube. Po isteku pr- ve nedelje bombardovanja, jedan novinar koji je u to vreme radio u nezavisnoj radio-stanici B92 sreo je dva vojna obaveštajca. 'Otišli smo do ‘Ruskog cara’, blizu mog posla. Bili su u civilu i prijateljski raspoloženi, mada na granici svojih snaga.
Prvo su govorili o mom radu na radiju i uverili me da ga ne smatraju nepatriotskim, a onda su zatražili da im kažem šta mislim o situaciji. Imaj na umu da tada nije bilo stranih diplomata u gradu, tako da su imali ograničen pristup drukčijim mišljenjima. Rekao sam im: ‘Izgubićete rat. Jedini izlaz jeste da se što pre nađe časno pregovaračko rešenje.’ Rekli su mi gotovo očajnički: ‘Znamo, i mi smo to predlagali, ali nas je čovek na vrhu glatko odbio.’ ‘I šta sada?’ upitao sam. ‘Ništa, pokušaćemo da spasemo što više ljudi, i da se odbranimo.’” Miloševićev stav naveo je one koji su obično opisivani kao 'nekolicina dobrih ljudi bliskih samom vrhu režima” da pokušaju da spasu zemlju probijajući put za pregovore. Medijski prećutani i gotovo neprimećeni, putovali su u Sofiju, Beč i Bukurešt da bi pregovarali s trećim stranama, a ponekad i sa Britancima, Nemcima i Amerikancima. Među njima su bili neki viši službenici Ministarstva spoljnih poslova i nekoliko direktora velikih kompanija. U to vreme Ministar informisanja bio je Aleksandar Vučić iz Radikalne stranke. On se slaže sa ocenom da Milošević nije imao plan igre.
nastaviće se
