Izvor: Blic, 20.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miloš opčinjen hajdučicom
Miloš opčinjen hajdučicom
Ljubavi i bračne prevare srpskih vladara verovatno su, za šire čitateljstvo, zanimljivije stranice naše istorije od njenih političkih borbi i ratova. I dok o ratovima i bunama imamo brojna dela i udžbenike, knjiga prof. dr Radoša Ljušića prva je kod nas koja ovoreno govori o ljubavnim avanturama i prevarama srpskih vladara iz dinastije Obrenovića, Karađorđevića i Petrovića. I nije reč samo o ljubavima već i o rodoskrvnim vezama, ubistvima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz očajanja, polnim bolestima i mnogim drugim pojavama. U nekoliko nastavaka donosimo najzanimljivije epizode iz ove knjige, koju je objavio 'Zograf' iz Niša i koja je, za kratko vreme, doživela dva izdanja. Knjiga se može poručiti na telefone izdavača 018/570-373; 570-225 ili na adresu IP 'Zograf', Majora Gavrilovića 1, 18000 Niš.
Gavrilo je rođen 7. aprila 1826, a umro je 11. februara 1828. godine. Knez Miloš, čak i kneginja Ljubica, brinuli su o njegovom zdravlju, budući da je češće poboljevao. 'Brat Jovan iz Kragujevca javio mi je da nam je preljubezni Gavrilo naš sa svim oslabio i u velikoj opasnosti! Bog premilostivi na anđelsku nevinu njegovu dušu i na tople molitve roditelja i srodnika njegovih nek se smiluje, nek ga isceli i s tim uznemirena srdca naša uspokoji', pisao je Obrenović Jelenki. Knez Miloš ni prema jednom svom detetu nije iskazivao toliko ljubavi kao prema Gavrilu, i kad je umro iskreno ga je ožalio. Gavrilo je sahranjen u porti crkve u Kragujevcu. Na njegovoj nadgrobnoj ploči piše: 'Ovde počiva tenj dvoletnog mladenca sina knjaza serbskog Miloša Obrenovića Gavrila. Prestavivšeg se u Kragujevcu 20. januarija 1828. godine u večnost' (po starom kalendaru).
Jelenka je ostala u kneževoj milosti i posle smrti Gavrila. Poučen iskustvima s Petrijom, knez je brinuo da ne dođe do susreta između Velike i Male Gospođe. I Jelenka je zazirala od Ljubica i strahovala je da je ne zadesi sudbina Petrije. Kad je 1829. godine kneginja Ljubica odlučila da ode u Kragujevac, u jednu posetu, Jelenka se požalila Obrenoviću: 'Molim vas, Gospodaru, pokornjejše, i ljubim vam skut i ruku da mi oprostite milostivejše što vam istinu kazati usuđujem se, da ja niti mogu niti smem dočekati Gospođu ovde. Ja vam blagodarim i povtoritelno ruku ljubim što me blažite i uveravate da će o svemu tom vaša briga biti, no ja se nikako privoleti ne mogu, niti smem ostati ovde i dočekati ju u konaku. Ne znam baš kad bi i vi s Gospođom zajedno došli, ako bih se prikloniti smela ostati i oko vas viti se'.
Kneginja nije htela da odustane od svog puta, pa je Jelenka bila prinuđena da je dočeka i poljubi u ruku. Za svaku sigurnost knez je uz kneginju poslao arhimandrita vraćevšničkog Melentija i njenog rođaka Vasu Popovića, da pažljivo motre da ne dođe do kakve nesreće. Sve se lepo završilo, kneginja više nije smela da rizikuje i ponovo povredi nevernog supruga, a Jelenka je iskoristila njenu popustljivost da sakrije poklone koji su bili namenjeni Ljubici.
Jelenka je često putovala po Srbiji posle smrti Gavrila, naravno, na račun knežev. Ona je bila jedna od starateljica u kneževom kragujevačkom dvoru. Obrenović je bio blagonaklon i prema njenoj majci, koju je obdario jednim novčanim poklonom 1834. godine.
Knez je ostao u ljubavnim odnosima s Jelenkom i posle Gavrilove smrti, a potom ju je udao za Teodora Herbeza, opremivši je bogatim mirazom i davši mu 's njom i visoki čin sovetnika' (1835). Jelenka s Herbezom nija imala decu, već su usvojili Jelenu Jovanović iz Pančeva, koja se udala za čuvenog svetoandrejskog liberala Jevrema Grujića.
Jelenka i Teodor živeli su u Beogradu. Godinama posle kneževe abdikacije ona je bila fizički jedra, užarena pogleda i zanosne lepote. Bila je visoka stasa, vitka struka i bela, čista tena. Njeni zubi bili su pravilni i lepi, a dve smejačice na licu davale su njenom izgledu poseban šarm. Telo joj je bilo kao izvajano veštom rukom dobrog skulptora. zanosna pogleda, crne, guste i kovrdžave kose, puna temperamenta, kršila se pri hodu, piše Poleksija Dmitrijević.
Jelenka i Teodor priređivali su bogata posela u svojoj kući od 1844. godine. Od hajdučice ona je postala lepa i otmena dama, koja je uspela da nauči francuski i nemački, da svira klavir i da dostojanstveno dočekuje na svojim umetničkim poselima naše i strane goste. Jelenka je prva uvela u običaj da naše devojke i žene kad oblače zapadnoevropsku večernju toaletu navlače na ruke bele glaza rukavice. Na svojim, kao i na drugim poselima, posebno kneginje Perside Karađorđević, ona se pojavljivala u novim i uvek otmenim haljinama.
'Sve zvanice, i ženske i muške, divile su se urođenoj otmenosti, lepom ophođenju, lepoti i finim manirima Jelenke, koja je kao mlada žena hajdučica, u pocepanom odelu, raskrvavljenih ruku i nogu izišla pred kneza Miloša, ali ne pognute glave, već podignute, sa izrazom lica vrlo odlučnim i osmehom vragolastim'.
Kad se knez Miloš vratio u Srbiju 1859. godine primio je u posebnu audijenciju ostarelog Herbeza, koji mu je čestitao povratak u svoje i Jelenkino ime. Tom prilikom Obrenović se raspitivao za zdravlje svoje nekad slavne ljubavnice, a njenog supruga odmah je postavio za kabinetskog savetnika. A kad je njihov zet Jevrem Grujić po drugi put pao u nemilost kneza Miloša zbog izrade nacrta ustava s kojim se vladar nije slagao, spasla ga je Jelenka, koja je pred Obrenovića 'gorko plakala' i izdejstvovala je da ga postavi za pomoćnika ministra pravde. Knez nije zaboravljao stare ljubavi i bio je spreman da im učini i da ih usluži. Nastaviće se
