Izvor: Blic, 08.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mani se kafane i pevanja
Mani se kafane i pevanja
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Sećam se njegovog komentara kada je prvi put čuo naše narodnjake, zapravo našu muziku uopšte. Pevao je, prilično dobro, jedan od mojih docnijih kolega, čijeg se imena, na žalost, ne sećam. Nestao je negde kasnije, možda je napustio pevanje, ali tada je to radio zaista uspešno i dobro. Ozvučenje i akustika u kafani su bili, razume se, loši, očajni, a poručivane pesme sve odreda tužne, žalobne, uz mnogo lelekanja. Peter je rekao: 'Ne razumem šta peva, ni da li je dobro, ali mi se čini da tog čoveka jako boli zub.'
Uspelo mi je naknadno da Petera naučim i srpskom jeziku i tome da naše pesme drugačije sluša i shvata. I, mora se reći, umeo je da ih oseti, umeo je da uživa, da se ponekad kako mi to kažemo i raspištolji, pa, bogami, i da 'okiti' muziku.
Jednog od takvih dana, dana kada sam pravo iz škole svratila do Jocine kafane (bio je petak, sećam se), dogodilo se i ono što je predstavljalo početak moje prave pevačke (mislim na pevanje u kafani) karijere. Sedela sam, kao po običaju, za muzičkim stolom i čekala da se pojave Mica i Mile (brat i sestra, pevačica i šef orkestra koji je tu svirao), da nastavim sa prepisivanjem tekstova pesama, kojih je u mojoj 'pevačkoj' knjizi već tada bilo preko dve hiljade, i koje sam skoro sve znala napamet.
Pojavio se samo Mile i rekao da je Mica navukla neku gripčinu, te da je ostala kod kuće u krevetu. To je značilo da od sutrašnje velike svirke, sa najavljenim gostima čak iz Frankfurta, nema ništa, i da će pazar gazda Joce (koji je obično vikendom bio izuzetno veliki) biti mršav. Nema muzike nema ni ića i pića, samim tim ni para.
Kao danas pamtim Jocino pitanje: 'Je li, dete, dali bi ti mogla da zameniš Micu?! Šta ti fali, znaš pesme, zgodna si, mlada si, znaš orkestar, ja sam tu a biće i para!'
Da li je potrebno da kažem da sam jedva dočekala takvo pitanje. Pristala sam, naravno. Odmah. Bez mnogo razmišljanja. Sve što je o tome trebalo razmišljati odavno sam već bila pretresla u glavi. Čekala sam samo priliku. I dočekala je.
Ne mislim da je bitno da podrobnije opisujem to moje prvo pravo pevanje. Imala sam tremu, priznajem, ali sam je vrlo brzo savladala. Veče je bilo tako uspešno, da sam ja u torbi kući ponela šestomesečnu Kovininu zaradu. Ne želim time da kažem da sam ja već tada pevala tako dobro da je bilo i za očekivati da moja prva 'tezga' bude berićetna, ali sve se nekako uklopilo i, kako kažu, bi šta bi.
Daleko važnije za moj život je ono što je posle toga bilo, kada sam došla kući. Naime, vratila sam se u zoru. Kovina me je sačekala budna, za stolom u kuhinji, u bade-mantilu. Naravno, posvađale smo se. A kada je još videla i koliko sam novca donela (priznajem, sla- vodobitno i sva važna istresla sam ga na sto pred nju, sa željom da joj kažem kako, eto, ja mogu i sama da zaradim i to daleko više od nje; želela sam, podsvesno, time da je povredim, i kajem se sada zbog toga) njenoj srdžbi nije bilo kraja. Pretila mi je policijom, time da će me vratiti u Kraljevo, proricala mi najgoru sudbinu, preklinjala me, zaklinjala, proklinjala i molila, svejednako plačući da se manem kafane i pevanja.
Ja sam, međutim, potpuno mirna, i čvrsto rešena da ovog puta ne popustim na sve to odgovarala da je moj život moja briga i da jednostavno o tome ne želim da pričam, da sam umorna i da hoću da legnem, a da ću, što se pevanja tiče, svakako nastaviti i da me niko i ništa u tome neće i ne može sprečiti. NASTAVIĆE SE
