Izvor: Blic, 30.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludačko dopisivanje sa Srđom
Ludačko dopisivanje sa Srđom
Vesna Pešić kakvu malo ko poznaje! To je prva impresija nakon čitanja upravo objavljene intimne ispovesti bivše predsednice Građanskog saveza Srbije i jednog od tri lidera koalicije ZAJEDNO, pod nazivom 'Možeš ti to Vesna, možeš!' Lirski nežno, ženski lucidno i intelektualno otmeno, s retkim moralnim ukusom, Vesna Pešić otvoreno govori o: godinama detinjstva, vezanosti za majku, konfliktu s ocem, druženju sa sestrama, godinam učenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i lutanja, o prolaznim i neprolaznim ljubavima. Tu su i snovi o bunama u Africi, lament nad propalom revolucijom u Srbiji. Posebnu zanimljivost čine poglavlja o radu u koaliciji ZAJEDNO, vrlinama i manama Đinđića, Draškovića, Koštunice, o mukama s Avramovićem, kao i epizode o telefonskom prepadu u kabinet generala Perišića i sporu sa Klintonom na ceremoniji prijema američke nagrade za demokratiju... Autobiografsku ispovest Vesne Pešić je inicirala, vodila i vešto oblikovala Nadežda Ćetković, prof. filozofije i urednica Feminističkih sveski, a objavila 'Medijska Knjižara Krug', gde se može i kupiti. Adresa: 'Medijska Knjižara Krug', Tržni centar, Makedonska 5/II, Beograd, tel: o11/ 33 43 225
Isto se dešavalo i kada sam otišla u Afriku. Opet sam se ludački dopisivala sa Srđom, skoro svakodnevno. Kada je avion poletao iz Batajnice, svi su me gledali (bili su to profesori koji su išli tamo da rade) dok sam plakala kao kiša i mahala Srđi. U Konakriju sam uveče sedela pored neke tobožnje fontane u centru naše profesorske kolonije sa jednim mlađim profesorom, Miroslavom Karaulcem, i filozofirala naočigled onih istih radoznalih profesora. Počeli su da mi puštaju muziku o 'nevernici kletoj'. A nisam bila nevernica. Interesantno je to da meni i Srđi nije išlo najbolje kada smo bili zajedno, ali kada bismo se iz nekih razloga rastali, odjednom je izgledalo kao da nam je mnogo stalo da budemo zajedno. Tako je bilo i kasnije, dok se nismo definitivno rastali. To nam je oduzelo prilično vremena, iako smo, formalno gledano, prilično kratko vreme bili zajedno.
Pokušavam da ti objasnim da tada studentski život nije bio naročito interesantan, pa se sve što je mene moglo interesovati odvijalo van zvaničnih institucija. Čak je bila sramota u društvu mnogo pričati o učenju i fakultetskim obavezama, jer to nikoga nije interesovalo. Gledano iz ove perpsektive, to koliko su naši fakulteti interesantni, uvek je zavisilo od političke situacije. Evo, i sada je univerzitet pridavljen, u skladu sa jačanjem opšte represije i dikatutre. Čak je situacija gora nego kada sam ja studirala. Moji profesori filozofije su se praktično početkom šezdesetih izvlačili iz voda dijalektičkog materijalizma. Vraćali su se sa stipendiranih studija iz Engleske ili Amerike. To je za njih morao biti veoma uzbudljiv period. Videlo se to i spolja, jer su i studenti mogli da prave razliku između zadrtih nastavnika i onih koji su napustili staru sovjetsku školu. Otvorena je i katedra za sociologiju, što je bio veliki znak napretka, jer je sociologija smatrana za buržoasku nauku. Intere- santno je da se sudbina mojih profesora kasnije susrela sa mojim političkim aktivnostima. Profe- sori sa Filozofskog se proslavljaju za vreme studentskih demonstracija 1968. Njihova popularnost i popularnost studentskih vođa obele- žili su kraj šezdesetih godina. Naše pametno i lepo druš- tvo, ono iz Kinoteke i Gr- me- ča, bilo je sasvim impresionirano i profesorima i studenstkim vođama. Zabrane studentskih listova, knjiga, suđenja studentima, otpuštanje osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta, proganjanja zbog izgovorene reči to je bio put kojim sam i sama, mada znatno kasnije, ušla u politiku. U stvari, bliska veza između zbivanja u filozofiji i politici trajala je sve vreme, samo što me ona ranije nije intere- sovala.
Nažalost, ta veza traje i danas, pogotovu je to jasno kada se pogleda šta se događalo u poslednje vreme na Filozofskom fakultetu. Iako 75 profesora nije potpisalo ugovor o lojalnosti, Ministarstvo nije smelo da dira Filozofski fakultet. Nisu nikoga izbacili. Izbacivali su ljude sa drugih fakulteta koji nemaju tradiciju pobune koju Filozofski fakultet ima. Ništa nije slučajno. Vlast je znala da se tu ukotvila tradicija otpora, da je bolje za nju da se 'pravi Toša' i da nikoga ne dira. I sada, kao i nekada, i profesori i studenti moraju da se bave politikom ako hoće da i sami imaju budućnost. Otuda kontinuitet i brojnost studentskih pokreta, pa čak i njihova inflacija. Studenti funkcionišu kao podmladak opozicionih partija što nije dobro. Kada zaribaju partije zaribaju i studenti. Nastaviće se
Vesna Pešić: Ljubav i politika
