Izvor: Blic, 21.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi skloni panici slute katastrofe
Ljudi skloni panici slute katastrofe
Treba li nam psihoterapeut? Većina će odgovoriti: 'Ne! Daleko bilo'. To je predrasuda. Ma koliko dobro psihički funkcionisali - ima li toga uopšte - rad na sebi, na sopstvenim osećanjima, mislima, ponašanju nikome ne bi bio suvišan. Ali mnogi imaju otpor da to shvate jer zaziru od psihologa i psihijatara. Knjiga'Psihoterapijski lavirint' psihoterapeuta Tatjane Šešum (011/344-0110; 063/606-412) razjašnjava mnoge peripetije oko naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << samoprocene mentalnog zdravlja, tradicionalnog otpora ljudi prema psihoterapiji. Na osnovu iskustva najboljih svetskih psihoterapeuta i psihologa Šešum ne objašnjava samo kako da pronađemo pravog psihoterapeuta i zaštitimo sebe od zloupotrebe i neznanja u psihoterapijskim savetovalištima, već podjednaku pažnju posvećuje pitanju kako možemo saznati novo i nepoznato o sebi i sami rešiti neke svoje probleme.
Ovaj poremećaj ne karakteriše normalna anksioznost koju ljudi osećaju povremeno. Kod njega anksioznost je hronično stanje i javlja se čak i kada nema objašnjivih uzroka. Ljudi sa ovim poremećajem stalno anticipiraju katastrofe, i preterano brinu o svemu, zdravlju, novcu, porodici, poslu. Ponekad je teško usmeriti anksioznost na nešto konkretno već je teško progurati dan. Iako ponekad postoji svest da je njihova emotivna reakcija neprimerena stvarnoj situaciji tj. realnosti to ovim osobama ne pomaže.
Često hroničnu anksioznost prate brojni fizički simptomi, posebno, nesanica, glavobolje, mišićna napetost, znojenje, valunzi, iritabilnost, mučnine, praznina u glavi itd. Takođe, se koncentrišu sa teškoćom, osećaju hronični umor i depresivnost. Za razliku od drugih vrsta anksioznih poremećaja ljudi sa poremećajem generalizovane anksioznosti obično ne izbegavaju odredjene situacije ili predmete kao posledicu svoje bolesti. Ono što njih u tom smislu pogađa je što nemaju dovoljno snage za svakodnevne aktivnosti i život.
Od ove bolesti češće oboljevaju žene od muškaraca i često se javlja kod bliskih rođaka. Češće osobe pogađa u adolescenciji mada se može javiti i u odraslom dobu. Dijagnoza se postavlja samo ako najmanje 6 meseci osoba preterano brine oko većeg broja svakodnevnih problema.
Panični poremećaj. Prvi put mi se to desilo pre 2 godine. Bila sam pod stresom ali sam bez obzira na to krenula na fakultet. Iznenada srce je počelo ubrzano da mi lupa a sve oko mene je počelo da se ljulja i kao nekako bledi. Osećala sam da ću sigurno umreti ako ostanem tamo još jedan sekund. Panični napadi su se nastavili i zastrašujući su. Zbog njih se osećam kao da su poludeti svakog trena. I uvek strepim kada će da mi se desi sledeći.
Osobe sa paničnim poremećajem doživljavaju kao da ih panični napadi terorišu jer su potpuno nepredvidljivi u svom kontinuiranom javljanju. Mnogi osećaju intenzivnu anksioznost u periodima izmedju dva panična napada, jer iščekuju pojavu sledećeg. Panične napade prate snažni telesni simptomi, koji ponekad liče na simptome srčanog udara, ponekad na padanje u nesvest a ponekad kao da okruženje bledi i nestaje ostavljajući osobu u nekom vakumu. Većina napada traje 3-5 minuta ali povremeno mogu trajati i duže, do 10 minuta. U oba slučaju osobi se čini da su u pitanju sati.
Panični poremećaj se javlja kod 1,6 odsto ukupne populacije i dva puta više oboljevaju žene od muškaraca. Iako se može prvi put javiti u svim periodima života najčešće se javljaju prvi put kod mladjih odraslih. Takođe je interesantno da postoje osobe koje imaju iskustvo paničnog napada jedamput u životu i nikada više. Drugim rečima ne oboljevaju od paničnog poremećaja.
Ukoliko se ne leče panični napadi mogu biti veoma pogubni za normalno funkcionisanje u smislu da se sve više smanjuju svakodnevne aktivnosti dok osobe ne dovede sebe u stanje da više ne napušta kuću, bilo samostalno bilo uopšte.
Istraživanja su pokazala da je psihoterapija često efikasna i u zaustavljanju paničnih napada i u ublažavanju strahova koji su u osnovi ovog poremećaja. Bihejvioralna i kognitivna terapija su najuspešnije u tretiranju ove vrste anksioznog poremećaja, posebno kada su bihejvioralni elementi dominirajući u simptomatologiji. U slučajevima paničnih napada sa izuzetno snažnim fizičkim simptomima lekovi koji blokiraju efekat preteranog lučenja adrenalina u organizmu mogu da budu od pomoći. Što se tiče medikamentozne terapije (terapije lekovima) obično se preporučuju iste grupe lekova kao i u slučaju depresija. Medjutim, važno je napomenuti da se čak i u tim slučajevima ne preporučuje oslanjanje samo na lekove jer oni imaju brojne negativne sporedne efekte i ne dovode do suštinskog izlečenja. Sa prestankom uzimanja lekova vraćaju se i panični napadi tako da lekovi kod nekih osoba dovode do stvaranja zavisnosti od njih.
KRAJ
