Izvor: Blic, 03.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi koji trče brže od konja
Ljudi koji trče brže od konja
Hiljadugodišnji mračni period Evrope rasterali su, od 14 do 16. stoleća, zraci svetlosti tri najveća otkrića srednjeg veka. To su: otkriće antike, otkriće tehnike štampe i otkriće Amerike. Otkriće antike omogućilo je pristup i napajanje sa vrela znanja. Ono je usledilo bežanjem učenih Grka-Vizantinaca u Italiju pred osvajačkim pohodima Turaka u 14. i 15. veku. Otkriće štampe (pokretnog štamparskog sloga – Gutenberg oko 1445. godine) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << omogućilo je do tada nezamislivo brzo širenje znanja. Otkriće Amerike (Kristofor Kolumbo 1492. godine) konačno je i definitivno razbilo tradicionalne okove i sliku o Zemlji kao 'disku' i potvrdilo antičko grčko saznanje da Zemlja 'mora imati najsavršeniji oblik' tj. oblik kugle (Pitagora, Aristotel, Eratosten, Ptolomej).
Otkriću Amerike prethodilo je, međutim, sakupljanje geografskih i astronomskih znanja tokom više od 5 000 godina. Tekst, koji sledi, i koji je za 'Blic' ekskluzivno pripremio dr Novak Popović, oslanja se najvećim delom na knjigu 'Osvajanje zemlje' ruskog autora I.K.Lebedeva iz 1948. godine, a manjim delom na noviju literaturu i baze podataka o vremenu, događajima i akterima o kojima je reč.
Zatim, uputivši se dalje na zapad, stigli smo do Soloisa, libijskog poluostrva, pokrivenog gustom šumom. Tu smo osnovali Posejdonov hram pa opet krenuli na istok i, putujući pola dana, stigli smo do jezera koje se nalazi nedaleko od mora i puno je visoke trske. Tu je bilo slonova i mnogih drugih životinja koje su pasle. Zatim smo plovili još jedan dan i posetili primorske gradove koji se zovu Karikon-Tih, Gita, Akra, Melita i Araman. Odatle smo doplovili do velike reke Likse, koja teče iz Libije (tj. Afrike). Oko nje su liksanski pastiri čuvali velika stada, - kod njih smo proveli izvesno vreme kao prijatelji. Iza zemlje Liksita žive negostoljubivi Etiopljani, koji žive u zemlji punoj zveri i velikih planina, iz kojih, kako kažu, izvire Liks; a u planinama žive razni ljudi koji se zovu Trogloditi; Liksiti kažu da oni trče brže od konja.
Uzevši od Liksita tumača, plovili smo duž pustinje dva dana prema jugu, a zatim jedan dan prema istoku. Tamo smo u zalivu našli malo ostrvo koje je imalo pet stadiona u obimu. Mi smo ga nastanili i dali mu naziv Herna. Smatrali smo da ono leži prema Kartagini... Odatle, ploveći pored velike reke koja se zove Krit, došli smo do jezera na kome su bila tri ostrva, veća od Herne. Ploveći jedan dan, došli smo na kraj jezera iznad koga su se uzdizale ogromen planine pune divljih ljudi obučenih u zverinje kože; Bacajući se kamenjem, oni su nas terali, ometajući nas da se iskrcamo na obalu (bili su to čovekoliki majmuni, verovatno gorile, za koje su Kartaginjani mislili da su divlji ljudi prim. red). Ploveći dalje, stigli smo do druge reke, velike i široke, pune krokodila i nilskih konja. Kad smo se odatle vratili, opet smo došli na ostrvo Hernu. Odatle smo otplovili na jug i, posle dvanaest dana smo prošli pored zemlje koja je sva bila naseljena Etiopljanima, koji su bežali od nas. Njihov jezik je bio nerazumljiv i Liksitima koji su bili sa nama. Poslednjeg dana smo pristali uz šumovite planine. Stabla drveća su bila raznolika i mirisava. Ploveći dva dana pored njih našli smo se u morskom zalivu na čijim je obema obalama bila ravnica. Odatle smo noću primetili kako u svim pravcima s vremena na veme sevaju vatre čas više čas manje. Snabdevši se vodom, plovili smo dalje pet dana duž obale dok nismo stigli u veliki zaliv koji se, kako kaže tumač, zove Južni rog. U tom zalivu je bilo veliko ostrvo, na ostrvu slano jezero, a na jezeru drugo ostrvo. Ovde smo pristali, ali celog dana ništa nismo videli sem šume, a noću mnogo upaljenih vatri; čuli smo zvuk frule, cimbala i talambasa i jake uzvike. Mi smo se uplašili i orakuli su naredili da napustimo ostrvo. Otplovili smo hitno, prošli smo pored neke žarke zemlje koja je bila puna miomirisa. Iz nje su se ogromni vreli potoci slivali u more. Ta zemlja je bila nepristupačna usled žege. Brzo smo u strahu otplovili odatle. Plovili smo zatim, četiri dana i noću smo ugledali zemlju punu plamena. U sredini je bila vrlo visoka vatra, veća od drugih; izgledalo je da ona dopire do zvezda. Danju smo videli da je to vrlo viskoka planina koja se zove Južni rog. U dnu zaliva bilo je ostrvo, puno divljih ljudi. Većinom su bile žene sa telima pokrivenim vunom; tumači Liksiti su ih nazivali gorila. Muškarce smo gonili, ali ih nismo mogli uhvatiti – svi su pobegli, verući se po stenama i braneći se kamenjem. Uhvatili smo tri žene, ali su one greabale i ujedale, nisu htele ići za onima koji su ih vodili. Ubili smo ih, odrali im kožu i doneli kože u Kartaginu. Dalje nismo plovili; nismo imali namirnica’’.
To je opis ekspedicije i cilju istraživanja Zemlje. Po povratku, Hanon je, prema tadašnjem običaju, postavio kamenu ploču u Hronosovom hramu, na kojoj je bio uklesan gore navedeni opis putovanja ‘’oko sveta’’ (Periplus). Pored opisa, u hramu su bile izložene i tri kože ubijenih ženki gorila, koje su Hanon i njegovi saputnici smatrali za divlje žene. Te kože su visile u hramu još za vreme Scipiona.
Dugo vremena naučnici su se razilazili u pogledu tumačenja opisa Hanonovog putovanja. Određena razmimoilaženja su prisutna i dalje. Ipak, prema mišljenju većine naučnika, Hanon je kroz Senegal došao do Siera Leone, a ne do Gvinejskog zaliva, kao što se mislilo ranije. Hanonova zapažanja su zanimljiva i njih, u izvesnom pogledu, potvrđuje savremena etnografija te oblasti. A, planina, iz koje izbija vatra, je verovatno planina Sagres na obali Sijera Leone.
nastaviće se
