Izvor: Blic, 18.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kralj, stara bitanga
Kralj, stara bitanga
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Jelena se 1896. udala za princa Viktora Emanuela Savojskog, sina italijanskog kralja Umberta I, koji će i sam postati italijanski kralj pod imenom Viktor Emanuel III, 1900. godine posle ubistva Umberta I u Monci. Istina je da je ovaj poslednji brak izazvao brojne zlonamerne komentare i u to doba bio smatran za nepriličan.
Kraljevski rođendanski poklon. Da bi dostojno proslavio pedesetu godišnjicu stupanja na presto, Nikola je 1910, preko Skupštine sa kojom se ponašao dosta komotno, sebi dodelio titulu kralja. Ovo visoko zvanje ga je najzad stavilo u isti položaj koji su imali njegov srpski i italijanski zet, kao i svi balkanski suvereni, ali zasmejalo je celu Evropu koja se, posebno u pariskim pozorištima, podsmevala balkanskim kraljićima načinivši od njih nezaobilazne likove nekih vodvilja.
Obuzet svojom novom krunom kojoj se, izvesno je, jedini on nije rugao, Nikola je započeo da se upušta u veliku balkansku politiku koju mu je nametalo, kako mu se činilo, njegovo nedavno dodeljeno dostojanstvo. Imitirajući svoga zeta Viktora Emanuela u ratu protiv Turaka u Africi, a možda čak i rukovođen njime, Nikola je počeo da vitla svojom sabljom uz nos sultanu, i nije bio poslednji koji je podigao pritisak u ovoj oblasti. Uostalom, odigrao je onoga koji pali vatru tako dobro, da je on i započeo prvi balkanski rat, 8. oktobra 1912. godine.
Crnogorci, hrabri vojnici, slavno su učestvovali u dva balkanska sukoba 1912. i 1913. Njihovi vojnički uspesi, kao na primer opsada i kapitulacija Skadra, omogućili su Nikoli da unapred uzme svoj deo od poslednjih evropskih ostataka Otomanskog carstva i da mu Treći bukureštanski sporazum potvrdi odgovarajuća teritorijalna proširenja prema Albaniji i Kosovu.
Opijen onim što je smatrao ličnom pobedom u uglavnom regionalnom i veoma ograničenom ratu u kojem je, uprkos svemu, igrao samo drugorazrednu ulogu naspram značajnijih saveznika kao što su bile Srbija, Grčka ili Bugarska, crnogorski kralj je, kako će se pokazati, imao manje sreće, i naročito manje nadahnuća, u vreme rata 1914-1918.
Nikola popušta. Nikola, koji je kao mladić pisao pesme i drame veličajući rađanje velike jugoslovenske nacije, nije se slagao sa svojim zetom Petrom I od Srbije, plašeći se da mu ovaj svojim istovetnim težnjama ka stvaranju zajednice Južnih Slovena ne omete njegove vlastite težnje i budućnost njegove mlade dinastije. Ova težnja ga je navela da uda dve svoje kćeri za članove ruske carske porodice kako bi zadobio naklonost cara Aleksandra III, koji ga je uostalom nazivao 'jedinim istinskim prijateljem Rusije', što, uistinu, nije bilo veoma ljubazno prema kralju Srbije.
Međutim, izvan Rusije, o ličnosti crnogorskog kralja Nikole I dosta se raspravljalo .Posebno je njegova sklonost prema intrigama doprinela da ga bugarski kralj Ferdinand nazove 'starom bitangom', a Francuzu Remonu Poenkareu sviđalo se da kaže kako je Nikola 'pun provalija kao Crna Gora'. Uostalom, sumnje o podmitljivosti su ga stalno pritiskivale, a istoričar Moris Bomon nije oklevao da napiše: 'Njegova politika, daleko od toga da bude ispravna, naročito je dobro razumevala jezik novca'.
Dakle, ova će se ličnost puna protivrečnosti suočiti na čelu Crne Gore sa Prvim svetskim ratom. Čini se da je od početka sukoba, u avgustu 1914, postojalo ono što se stidljivo može nazvati razlikom u naravima između kralja Nikole i crnogorskog naroda. Zaneseni i žestoki u borbi, Crnogorci koji su, podsetimo na to, deo srpskog naroda, raspalili su se za stvar Srbije. Mnogo rezervisaniji Nikola, koji je dobro predosećao da bi pobeda Srbije i dinastije Karađorđevića potpisala, stvaranjem jugoslovenske države, smrtnu presudu njegovoj maloj kraljevini, više je voleo da izdaleka zauzme stav iščekivanja.
Nastaviće se...
