Izvor: Blic, 05.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kralj Petar je potpuna nula
Kralj Petar je potpuna nula
Današnja Srbija ima gotovo iste probleme koje je imala i pre sto godina. Da se ništa bitno nije promenilo, kao da su tadašnji bremeniti problemi Srbije bili konzervisani ceo jedan vek da bi se, skoro u neizmenjenom obliku, danas opet pojavili, govore poverljivi diplomatski izveštaji o stanju u Srbiji, koje je iz Beograda slao u Beč austro-ugarski izaslanik (ambasador). Kao i danas: Srbija se bori za Kosovo, diplomatskim i drugim sredstvima; Srbija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je prezadužena i uzima nove dugove za pokrivanje budžetskog deficita i vraćanje prethodnih dugova; kasne plate i penzije više meseci; stranački sukobi i bespoštedna borba za jednopartijsku vladavinu; nepotizam, podmitljivost i korupcija u različitim oblicima... Iznenađujuća podudarnost tadašnjih i današnjih problema nameće pitanje: zašto je izgubljen ceo jedan vek?
Izveštaji, koje Blic ekskluzivno objavljuje, odnose se na period avgust – decembar 1903. godine i počinju sa ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i ustoličenjem kralja Petra Karađorđevića.
Kako sam se vratio sa odmora, imao sam priliku da izvidim i da se, putem iscrpnih razgovora sa prijateljima i domaćim, informišem o stanju. Uskoro sam se mogao uveriti, da su, na jednoj strani, tendenciozna prikazivanja i fantastične vesti pojedinih stranih novina o ovde vladajućoj anarhiji mnogo preterana. Na drugoj strani, moram priznati, da čak i objektivno razmišljajući posmatrači - sa flegmatičnim temperamentom, stanje prikazuju kao veoma loše.
Pre svega, vrhovni faktor, od koga sve zavisi, je kralj koji ne samo da nije dorastao svom teškom zadatku, nego se sve više iskazao kao potpuna nula. Intimni prijatelji njegovog veličanstva običavali su na početku reći, kralj Petar je, svojim 45-godišnjim izgnanstvom, postao u Srbiji stranac; on ne poznaje ni zemlju ni ljude; on mora proći vreme svog učenja. Ali, u datom trenutku on bi se morao pokazati kao energični vladar svestan cilja, koji bi snagom svoje volje morao svakoga zadiviti. Ovi proročanski iskazi tumačeni su u smislu, da će Kralj, da bi prevazišao prve teškoće, najpre pustiti kabinet Avakumovića da radi šta hoće; ali čim se zemlja, putem izbora, uputi u legalan pravac, Krlj bi onda, pretpostavljalo se, izašao iz svoje rezervisanosti i uzeo uzde u ruke.
Ništa od toga se nije desilo. Njegovo veličanstvo i dalje veruje da, jednom ekstremnom principijelnošću, i dalje treba ostati veran ulozi konstitucionalnog kralja. On neće da donese ni jednu odluku, zabarikadira se iza svojih ministara, narodne volje. Očito, on veruje da mora činiti suprotno od svog nesrećnog prethodnika na prestolu. Dok se kralja Aleksandar mešao u sve i svašta, lično sve preuzeo u ruke i na kraju paralisao hod cele državne mašine, sadašnji monarh pušta srpska državna kola bez ikakvog upravljanja. Tokom cele krize on nije ni kom obliku uticao na obrazovanje kabineta, na donošenje akcionog programa i u baudućnosti će, bojim se, uporno istrajati u istoj pasivnosti čak i tamo gde se radi o imenovanju izaslanika. Svaki Srbin već zna, - da se popularno izrazim, da od kralja nema šta očekivati – ni položaje ni počasti, ni poklone ni penzije, da svi izrazi naklonosti dolaze od dotičnih vlastodržaca, zbog čega se on (Srbin – prim.prev) trudi samo za njihovu naklonost, spreman da njima služi.
Ne egzistira li, dakle, kralj kao politički faktor, onda isti takođe, sa reprezentativnog stanovišta, ne igra ulogu koja mu pripada; mali i neizgledan kao figura, malo nagluv, plašljiv i rezervisan, on ne pogađa pravi ton u izgovoru ili je uporan u neodlučnom ćutanju, on ne imponuje seoskom stanovništvu koje je naviklo na vešte govore kralja Milana pa čak i njegovog sina. I inače mu nedostaje autoritet bez koga je ispunjenje vladarskog poziva teško, čak jedva moguće.
Uz to dolazi i opšti utisak, da kralj nije slobodan u svojim postupcima i odlukama, da sa njim još uvek upravlja njegovo neposredno okruženje – dakle glavni zaverenici.
Gospodin Nenadović lično je bio duša konspiracije i oseća se još uvek potpuno solidaran sa zaverenicima. U javnom mnjenju, u javnoj savesti Srbije treba da se konačno probudi reakcija protiv tupe ravnodušnosti sa kojom je propraćeno ubistvo od 11. juna. Ja ne govorim o narodu, koji je potpuno apatičan, ali koji je u nekim oblastima bio odan dinastiji Obrenović. Jedino obrazovanim, gradskim srednjim slojevima izgleda postaje jasno da sa amnestijom i od Skupštine izglasanom zahvalnošću nacije – ta stvar nije završena; da nesmirena noć uabistva mora na neki način biti okajana i da će ceo civilizovani svet sa gnušanjem biti sve dotle okrenut od Srbije dok se ne položi račun povređenom osećaju morala. Nepomirljivo držanje celokupne inostrane štampe je zasigurno snažno doprinelo promeni tog stanja, ali još više proces protiv niških oficira o objavljivanje odbranbenog govora kapetana Novakovića.
Izveštaj br. 139 B, Strogo poverljivo, Beograd 7. oktobar 1903.C. Dumba nastaviće se
